RASTKO VUKOVIĆ: Bog je i pseudo-realnost i fikcija

Fikcije u svakodnevnom govoru označavaju stvaranja zasebnog sveta putem književnosti, filma, slikarstva ili uopšte umetnosti, ali i netačne ideje koja nam se motaju po glavi. Smatramo da fikciju mogu imati samo živa bića, a da je uglavnom različito doživljavaju.

Iako je izvan materijalističkih modela sveta, nju čine neki podaci koji mogu da nas pokreću i stoga je ona deo univerzuma informacija. Iza svake informacije stoji neko dejstvo i obrnuto – sa svakim dejstvom ide neka informacija, pa je fikcija tema „fizike informacija“. Njen važan deo je razumevanje realnosti pomoću komunikacije.

Ako dve pojave mogu neposredno komunicirati, reći ćemo da su one uzajamno neposredno realne, a ako neposredne komunikacije nema, ali postoji treća pojava koja bi mogla komunicirati sa obe, onda su prve dve (samo) uzajamno realne. Tako su uzajamno realni fotoni, jer mogu komunicirati putem elektrona i nisu neposredno uzajamno realni, jer ne komuniciraju neposredno. U svetu informacija sve pojave su realne, ne samo primarne ili sekundarne.

U sekundarne spada pseudo-realnost sa kojom „komuniciramo“ jednosmerno. Ona može delovati na nas, ali ne i mi na nju, kao (valjda) matematička teorema ili prošlost. Postoje i fiktivne pojave koje mogu delovati na nas i mi na njih, ali čiju informaciju različiti subjekti primaju različito. Bog je delom i pseudo-realnost i fikcija, a primere preklapanja fikcije i realnosti imamo u kvantnom svetu. Pojasniću ovo drugo.

Ako proces A neće bitno menjati stanje x, onda imamo karakterističnu jednačinu Ax=x, inače je neko Bx=y. To je abeceda kvantne mehanike, pri čemu su A i B unitarni operatori, a x i y vektori. Za kompozicije ovih procesa važi ABx=Ay=z i BAx=Bx=y, pa kada je z-y=x imamo Hajzenbergove relacije neodređenosti i, uopšte, ako z nije y, imamo nekomutativnost procesa A i B i realnost se preklapa sa fikcijom.

Primetimo da je sličan formalizam kvantnih operatora i vektora primenljiv i na makrosvet fizike, sa jasnim razdvajnjem faza, operacija A i B. Kada nema ograničenja relacijama neodređenosti onda nema mešanja realnosti i fikcije. A kako je svaki (unitarni) operator moguće rastavljati na faktore to onda imamo složenost (kompoziciju) procesa sve do njihovog usitnjavanja do dna mikrosveta.

U mikrosvetu je, naravno, moguće i dalje razlaganje na činioce operatora elementarnih procesa, ali takvi ne mogu biti izolovana dejstva. Na primer, svaka od tri Paulijeve matrice rastavlja se na proizvode po dva (od tri) kvaterniona, svakog sa nekim svojstvima nesamostalnih procesa. Elementarne čestice takođe čine nerastavljivi delovi. Raznovrsni načini faktorisanja tako nam govore o nejednakim percepcijama istih pojava kvantnog sveta.

U makrosvetu, živa bića razlikujem od neživih po akumulaciji informacija (dejstava). Živo biće je ono koje složenošću i sinergijom postiže višak informacije u odnosu na zbir odvojenih svojih činilaca. Otuda ono ima viškove mogućnosti biranja. Neživa, fizička tvar podleže principu najmanjeg dejstva tako da se kreće trajektorijama koje su rešenja Ojler-Lagranžovih jednačina, živa može još toga da bira.

U kvantnom svetu ne razmatramo živa bića, ali zbog dominantnije neizvesnosti, odnosno slučajnosti, izbori čestica mikrosveta srazmerno su veći. Otkud ova razlika? Pre svega ona je posledica zakona velikih brojeva koji „velikom svetu“ povećava izvesnost, zatim je tu i pomenuto mešanje realnosti i fikcije svojstveno „malom svetu“. Rezultat je odsustvo prirodne fikcije u svetu velikog i odsustvo života u svetu malog.

Višak informacije koji nastaje sinergijom posebno je zanimljiv fenomen. On nastaje slično višku dejstva oluja koje se rode, razbacaju i zavraše u par sati, ili mogu trajati i trajati poput „Velike crvene pege“ na Jupiteru, prkoseći načelnom minimalizmu. Škrtarenjem emisijama informacije nastaje i višak i manjak vitalnosti, kao što težnja za što manje dejstva rađa i oluju i njeno smirivanje.

Privlačnost deficita informacije drži elektron u atomu iz kojeg ga može izbiti samo izvana dodat višak (foton), ali i takav veoma selektivno. Zato što je informacija ekvivalentna proizvodu energije i vremena (dejstvu), a jedinice vremena u slučaju atoma možemo unificirati, onda manjak informacije interpretiramo negativnim potencijalom.

Negativna potencijalna energija je privlačnija od pozitivne kada predstavlja manjak informacije, pa je tada pozitivna potencijalna energija odbojna. Dublji uzrok ovoga je, ponavljam, princip minimalizma informacije, jedna veoma blaga, sveprisutna i uporna sila. Sa druge strane su raznolikost i probirljivost imanentna svetu informacija koja prkosi prvom i podstiče nastanak oluja i života.

Kroz stvaranja viška u sveopštoj težnji ka manjku ili podmetanja neistina u bežanju od lakših oblika istine, prividnih dihotomija, fikcija i raznih drugih izraza principa informacije, težnje prirode da ne deluje dok se sva sastoji samo od dejstava, neverovatne su.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime