RASTKO VUKOVIĆ: Deluje li na nas Pitagorina teorema?

Kvantna fizika deli elementarne čestice na bozone i fermione. Spin (unutrašnji magnetni moment) bozona predstavlja se celim brojem, spin fermiona polovičnim.

Polja sila čine bozoni koji svoja dejstva ispoljavaju na odgovarajuće fermione. Bozoni tolerišu sebi jednake na istom mestu (događaju prostor-vremena), fermioni ne. Samo pominjem poznate osobine.

Delovi elektromagnetnog zračenja, fotoni kojima pripada i vidljiva svetlost, vrste su bozona – tolerantnih čestica. One se uzajamno ne sudaraju, nego se ignorišu, mimoilaze ili interferiraju, a komponente bele svetlosti kao elementarne boje dobijamo prelamanjem kroz Njutnovu prizmu. Ona nam onda pokazuje i da postoji struktura kvanta (fotona bele svetlosti) zaključana u nekom procesu koherencije sa sopstvenim zakonom održanja.

Unitarni operatori (procesi) kvantne fizike potvrđuju ovakav zaključak svugde. Time što su reverzibilni (invertibilni, regularni) ovi linearni operatori, kvantne evolucije, čuvaju informaciju. Slučajeve ignorisanja bozona od bozona njima možemo dodati kao vrstu uzajamne nezavisnosti. To je nezainteresovanost slična svakodnevnoj u tolerisanju nekoga, nečijeg ponašanje, uvreda ili pohvala koje bi izazvale reakcije blaže od normalnih, na koje bi se manje obazirali nego uobičajeno, ili nas ne bi doticali i bile nam nebitne.

Za fermione važi Paulijev princip isključenja: dva identična ne mogu biti u istom kvantnom stanju. Na primer, ne mogu dva identična elektrona biti u istom atomu. Elektroni komuniciraju pomoću (virtuelnih) fotona koji su uvek negde okolo, dok sami fotoni nemaju takvu zgodu. To je poznat proces Fajnmanovih dijagrama, a prizvuk njegovih šema koji sada osluškujemo je da slučajno uzeta vrsta čestica komunicira sa fermionom pre nego sa bozonom.

Virtuelni fotoni neprestano napuštaju dati elektron i ukoliko neki od njih interaguje sa drugim elektronom foton postaje realan i dva elektrona se električno odbijaju Kulonovom silom. Kao kod čamaca na vodi kada iz jednog bacimo vreću peska u drugi, oduzeti impuls fotona od prvog elektrona dodaje se drugom.

Zato ima više smisla govoriti o fotonima bez elektrona nego obrnuto, o elektronima bez fotona; ima više fotona nego elektrona. Sa kvadratom udaljenosti između elektrona opada verovatnoća te interakcije ali je njena količina konstantna, pa (od nedavno) pretpostavljam da se virtuelni fotoni šire kao koncentrične sfere talasa, sa verovatnoćom delovanja u sve manjim amplitudama razvučenim po površini sfere i konstantnim impulsom interakcije u njenoj talasnoj dužini. Međutim ni to nije dovoljno da objasni otkuda ovoliki (virtuelni) fotoni dolaze i šta ako se ne realizuju svi.

Pored toga, poznato je da se u pomenutoj razmeni recimo spin prvog elektrona 1/2 umanjuje za spin fotona, tada +1, a drugog se za toliko uvećava, što znači da je spin drugog elektrona morao biti -1/2. Sledeća razmena može biti samo obrnuta, da se spinu drugog elektrona oduzme jedinica i doda prvom. Otuda sledeća primedba da je proces razmene (virtuelnih) fotona između elektrona veoma selektivan. U tome vidim potvrdu „čudne“ nove ideje o „preuzimanju sadašnjosti iz beskonačnog“ koja priliči teoriji sveopšte informacije.

Čak i ako prethodno niste smatrali spekulativnim, nastavak verovatno hoćete. Držeći da svako događanje mora ići sa promenom nekog dejstva (čit. informacije) i obrnuto, trebalo bi da saznanje Pitagorine teoreme (ili bilo koje druge) deluje na nas.

Međutim, moć delovanja apstraktne istine zavisi od objektivne količine percepcije, a ona je uvek neka konačna vrednost. Bez obzira što je (ako je) rok trajanja teoreme beskonačan i energija koju bi takva mogla preneti zato ništavna, svako fizičko opažanje uvek je konačno. Ističem još jednom, proizvod energije i vremna je fizičko dejstvo (informacija) sa pozitivnim minimumom (kvantom) čiji jedan množitelj (vreme) ako neograničeno raste drugi (energija) neograničeno opada.

Za fizička dejstva kao i za energije važe zakoni održanja i to su zato konačne veličine. Konačnosti fizičkih veličina mogu preuzimati delove beskonačnog u skladu sa zakonima fizike i svojom moći percepcije, a da pri tome beskonačnost ostaje nepromenjena, jer je njeno osnovno svojstvo da može biti svoj pravi deo. Oduzimajući (dodajući) beskonačnosti izvesne količine ona može ostajati ista, što sa konačnima nije moguće.

Ovi poznati stavovi matematike još uvek nemaju svoju primenu u fizici i sada ih nadovezujemo na svet elementarnih čestica. Na gornju (hipo)tezu, da je manje verovatan „dotok sadašnjosti“ (iz beskonačnog) bozonima nego fermionima, dalje dodajemo ranije pomenuto „topljenje supstance u prostor“, dakle fermiona u bozone. Ideja o ovakvom toku događaja dolazi iz načela minimalizma informacije, ali se može izvesti i iz (generalisanog) spontanog rasta entropije tvari. Svejedno, prostora vasione je sve više a supstance sve manje.

Zato što prostor starenjem postaje sve „deblji“ i zato što je on krajnji nosilac gravitacionog polja – relativno vreme usporava. Zbog porasta energije samog prostor-vremena rastu vrednosti tenzora energije na desnoj strani Ajnštajnovih opštih jednačina polja, pa ovu pojavu možemo smatrati novim-starim efektom gravitacije. To pre što gravitaciono privlačenje uvek vuče ka sporijem toku vremena čime pomenuto uvećanje prostora takođe postaje gravitaciono.

Sa druge strane opravdano je reći da vreme teče sve sporije i zato što je sve više bozona a sve manje fermiona. Sve su manje verovatne interakcije sadašnjosti sa beskonačnim i sve su ređi prenosi u fizičku realnost, a relativnu brzinu toka vremena u teoriji informacije inače definišem opaženom „količinom događaja“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime