RASTKO VUKOVIĆ: Hijerarhija, sloboda i autoritet

Autoritet je pravo davanja naredbi, donošenja odluka i iznude poslušnosti, to je i osoba ili organizacija koja ima političku ili administrativnu moć i kontrolu.

Formalno, u percepcijama jedinke autoritet se pojavljuje kao niz (vrednosti) ograničenja na odgovarajuće mogućnosti obzirom na njene sposobnosti manipulacije.

Svakom događaju koji subjektu stvara neku situaciju, problem, pridružujemo neke vrednosti lične sposobnosti i objektivnih ograničenja. Uređen niz sposobnosti nazovimo „inteligencijom“ subjekta, a odgovarajući niz ograničenja „hijerarhijom“ okoline. Proizvod pojedine sposobnosti sa pripadnim ograničenjem jeste „sloboda“. Zbir sloboda je „informacija percepcije“. Opštijim tretiranjem ovi pojmovi dobijaju šire primene.

Kada je zbir sloboda interpretacija skalarnog proizvoda vektora (nizova) inteligencije i hijerarhije dobijamo na konzistentnosti. Upoređen sa Remzijevom teoremom, koja kaže da nema apsolutnog nereda (u nizu nasumičnih reči kad-tad pojaviće se smislena rečenica, na nebu oblaka pojaviće se unapred zamišljeni lik), ovaj proizvod kazuje da ne postoji nulta hijerarhija. Sa ranije pretpostavljenom objektivnošću nekih slučajnosti „teorije informacije“ dalje sledi da svaki subjekt ima neku nenultu količinu opcija.

U uslovima (približno) konstantne informacije percepcije, privremeno ograničavanje vanjskih percepcija rezultiraće povećanjem unutrašnjih (efekat monaha), a ograničavanje unutrašnjih većim vanjskim (osluškivanje), dok će trajno stanje deficita „hijerarhije“ podstaći porast „inteligencije“, a suficit prvog opadanje drugog. Primeri su i (možda neznatno) veća inteligencija starijeg brata ili kognitivno zaostajanje dece uz odrastanje pored inteligentnih pomagala.

Veća informacija percepcije znači veću životnost, jače suprotstavljanje težim preprekama, poput odvažnog prelaženja reke Rubikon od strane Cezara uprkos zabrani Senata, a manja sklonost prepuštanja sudbini kao kladića puštenog niz vodu. Uz veću informaciju (dejstvo) ide veća agresivnost, a sa manjom pasivnost; najmanju imaju prosta fizička tela za koje važi princip najmanjeg dejstva.

Subjekt je utoliko sposobniji da reši situaciju ukoliko prepreku učini manjom, ali to malo utiče na promenu njegove ukupne slobode. U krajnjem slučaju, neograničena sposobnost išla bi sa odsustvom zabrana i ne bi pripadala „univerzumu informacija“, takvom subjektu ništa ne bi bilo nepoznato.

Informacija percepcije je inertna veličina, kao da je sama sebi neprijatelj. Sa manjkom nedovoljno smo informisani, a sa viškom postajemo dezinformisani. Njeni optimumi sporo se menjaju, pa smo u stanju beznađa skloniji izmišljanju fantomskih opažanja i priklanjanju autoritetu, a u uslovima samopouzdanja drugi će nam teže podvaljivati. Učesnici koji su neuspešno rešavali zadatke lakše će viđati likove kojih nema, tražiće utehu kojekuda, za razliku od onih vraćenog samopouzdanja. Zato je religija jača među siromašnim i obespravljenim, a njen uticaj slabi sa rastom autoriteta pravne države.

Važno svojstvo navodnog proizvoda nizova je Švarcova nejednakost: taj intenzitet manji je ili jednak proizvodu „intenziteta“ pojedinih nizova. Ove intenzitete teorija vektora definiše dosledno i veoma univerzalno za različite primene (poznavaocima algebre). Oni su presudni u kvantnoj fizici. Recimo samo da skalarni proizvod ima vrednosti verovatnoće (broj od nula do jedan), ako su vektori koje množimo raspodele verovatnoća (vrednosti verovatnoća ishoda kompletnog skupa odvojenih ishoda).

Na primer, neka imamo dva falš novčića sa verovatnoćama padanja pisma i glave 0,4 i 0,6, odnosno 0,3 i 0,7, sa skalarnim proizvodom 0,4*0,3 + 0,6*0,7 = 0,54. Taj proizvod je veći kada su oba niza rastući, što znači bolju „usklađenost“ dva vektora, više geometrijski rečeno – njihovu veću paralelnost. To nas navodi na pretpostavku da se u kvantnoj mehanici usklađena stanja (čestice, reprezentacije vektora) lakše udružuju, jer čine verovatnije događaje.

Otuda bi se elektron spuštao na nižu ljusku atoma oslobađajući energiju (foton) zato što atom i elektron čine verovatniju spregu. Oni imaju veću vrednost skalarnog proizvoda svojih superpozicija. Na poznato zapažanje fizike da će elektron izaći iz atoma uz dodatak energije, sada nadovezujemo da njegovo manje dejstvo (proizvoda energije i vremena) unutar atoma dolazi od manjka informacije.

Princip minimalizma informacije je na delu svaki put kada radimo sa fizičkim potencijalima, jer informacija odgovara dejstvu. Međutim, informacija je pojam širi od četiri osnovne sile fizike i isti mehanizam nalazimo, na primer, u udruživanju ljudi u grupe, ili u privrženosti subjekta autoritetu. Autoritet je tada vektor (okolina) sa kojim bi dati vektor (subjekt) bio bolje usklađen. Poređenja radi, u slučaju neodređenosti impulsa i položaja čestice autoritet je položaj.

Nije pogrešno reći da je autoritet nešto poput hrane, vode ili vazduha ljudima, loš i u manjku i u višku. Vidljivo je da deca vole dobronameran autoritet i da pored takvoga, recimo, opada vršnjačko nasilje, kao i zločin unutar disciplinovane vojske uprkos posedovanja oružja. U tom tumačenju, razmažena kao i napuštena deca pokazuju znake odrastanja uz manjak autoriteta.

Jednakost generiše sukobe na način da takmičenja sportista u fer uslovima postaju žešća, pa i proklamovanje pojedinih vrsta jednakosti (vernika, kasta, radnika, tržišnih uslova) podstiče nastanak diktatura inkvizicije, Napoleona, komunističkih lidera, ili oligarhija liberalizma. Poznato je da raspodele jednakih verovatnoća imaju maksimalnu Šenonovu informaciju, a tome sada dodajemo samo da to vodi težnji prirode ka „autoritetima“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime