RASTKO VUKOVIĆ: Jednom dobro, drugom loše

U religiji, etici, filozofiji i psihologiji „dobro i zlo“ su uobičajena dihotomija (podeljenost celine na dva jednaka nepreklapajuća dela).

Bilo da se desi razvoj teorije informacije na način kako je zamišljam i ona se umeša u te, za sada nematematičke pojmove ili ne – zanimljivo ih je razmatrati. Osim toga, one su informatičke više nego čvrste pojave.

Polazno načelo informacije je njena sveobuhvatnost. Iskreno rečeno, pre više godina zamišljao sam „sebi dovoljan“ univerzum informacija samo kao pokušaj u traženju kontradikcije i to je tako ostalo do dana današnjeg. Svođenje na protivrečnost je moćan metod matematike, njoj tipičan, proveren i pouzdan, ali se često pokazuje pretežak i ne možemo na njega uvek računati.

Dedukcija je takođe metoda matematike, inače bezvredna kada na početku svakog lanca „ako je, onda je“ ne stoji neka proverena istina. U tom smislu ona je sekundaran način krajnjeg istraživanja (eksperiment je vrsta dokaza kontradikcijom) i zato je primarna u manipulisanju istinom (radi zabave, marketinga, u politici). Taj pretpostavljeni tačan početak lanca implikacija u temi „dobra i zla“ mogla bi biti univerzalna mogućnosti preslikavanja „tačnog“ u „netačno“ i obrnuto. Ovo je očigledno u operacijama Bulove algebre logike.

Te se operacije lepo slažu sa pomenutim principom sveobuhvatnosti, ovaj sa nalazom da je informacija dejstvo, a on dalje sa shvatanjem da dejstvo mora biti nešto što je tačno. Tako dolazimo do zaključka da se svetu istina bijekcijom (obostrano jednoznačnim preslikavanjem) pridružuje svet laži, do sasvim nove teze sa ogromnim implikacijama.
Naglašavam, sve ono što se može dogoditi tačno je, ali ne mora nama biti dokazivo i, opet, sve što je dokazivo ne mora nama biti dostupno.

Teorija informacije o kojoj pričam podrazumeva neke slučajnosti, otuda nepredvidljivosti, nemogućnosti da sve komunicira sa svačim, a onda i ograničenosti percepcija bilo kojeg subjekta (živog ili neživog bića, tela ili čestice fizike), pa je ona sama po sebi u skladu sa iskazanim stavom, da laž nije ono što smo mislili da jeste.

Ispada da naizgled strani „svet laži“ sadrži tačno jednako mnogo istina, štaviše i onih istih koje se nalaze u nama poznatijem „svetu istina“, pakovanih na nama teže dostupne načine. To je prvi korak, da univerzum informacija vidimo sa tom unutrašnjom simetrijom , sa najlakšim načinom saznavanja čitanjem neposrednih istina, a ostalima zamornijima. Sledeći korak je pridruživanje pojedinačnom pojmu „dobrog“ (po jedne) logičke vrednosti „tačno“.

Ideja sve manje i manje dobrog da bismo na kraju stigli do „zla“ sada ne funkcioniše, jer bi se tako svela na polivalentne logike (tačno, možda, netačno) i tamošnju teoremu da se svaka ta višeznačna logika može izvesti iz dvovalentne (tačno, netačno). Takođe, nema više ni dihotomije dobra i zla, i postavlja se pitanje kakav bi ovaj svet mogao biti?

Kada je pre blizu 66 miliona godina ogroman meteor pao na Zemlju i pobio dinosauruse koji su stotinama miliona godina dominirali planetom, otvorena je mogućnost da se razvijaju i zavladaju sisari i na kraju ljudi. Krčenjem šuma čini se dobro nekima, ali i uskraćuje životna sredina drugima i ko zna kakva šteta se čini ovoj planeti a onda i nama na njoj. Podržavanjem donacijama neuspešnog preduzeća nepoznatom samoodrživom ne dozvoljava se postojanje.

Ukratko, dobro i zlo mogli bi biti relativni pojmovi zavisni od posmatrača. To gledište u skladu je sa informacijom percepcije, napominjem još jednom, jer ona vrednuje percipiranje stvari uvek relativno, u odnosu na dati subjekat. Mi komuniciramo jer nemamo sve što želimo, niti to možemo ikada imati, a zbog ograničenja percepcija svet je onda uvek bar malo različit za različite subjekte.

Zato što je suština informacije neizvesnost, a informacija je univerzalna (sve što postoji ima je i bez nje ništa ne postoji), to ni jedan subjekat ne može znati sve; ne postoji stanovište, niti stanovišta, sa kojih bi se mogla izvesti ukupna sveopšta i univerzalna istina. Ovo bi bio eventualni dokaz Gedelove teoreme nemogućnosti izveden pomoću navedene teorije informacije, ili recimo dokaz nemogućnosti egzistencije skupa svih skupova (Raselov paradoks), ali, za sada, on je samo nalaz i još jedna potvrda ove teorije.

U onoj drevnoj izreci da u svakom dobru ima nešto loše i u svakom zlu ima dobroga, za sada naglasimo: jednom dobro, drugom loše. Nešto što je kategorije „loše“ za sve naše dosadašnje civilizacije može biti „dobro“ za neku buduću, ili za neku drugu živu vrstu oko nas, ali i ne mora. Preslikavanja između „dobrog“ i „lošeg“ mogu biti razdvojena kosmičkim udaljenostima ili eonima, ali uvek su delovi univerzuma informacija.

Da je ovakav model logički moguć skiciraću dokaz pomoću teorije grafova. Neka su date neke tačke, čvorovi grafa, sa ili bez poveznica između parova. Na kraju poveznice može stajati strelica (plus) ako je ta veza za dati čvor „dobra“, inače je „loša“. Ako između dva čvora postoji poveznica ona može imati dve, jednu i nijednu strelicu. Međutim, moguć je graf u kojem svaki čvor sa poveznicom „dobar“ ima i poveznicu „loš“.

Na primer, čvorovima A, B i C dodelimo značenja redom: opstanak dinosaurusa, razornu moć meteora i razvoj sisara. Tada je A → B, B → C i C → A. Prvo tumačimo da za opstanak dinosaurusa lošije utiče veća razorna moć meteora, zatim da veća razorna moć meteora olakšava razvoj sisara i treće da razvoj sisara počinje krajem opstanka dinosaurusa. Svaki od tri čvora za jedan je „dobar“, a za drugi je „loš“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime