RASTKO VUKOVIĆ: Lice i situacija

Stokholmski sindrom je psihološko stanje povezanosti otetih i otimača. Izraz je prvi put upotrebio kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle zarobljavanja četiri osobe tokom neuspele pljačke banke na Normalmstorgu u Stokholmu od 23 do 28. avgusta 1973. godine.

Taoci su se emocionalno vezali za razbojnike i posle su pravdavali njihove postupke. Kasnije, u vreme sudskog procesa, oni su nerado govorili o tom događaju.

Zanemarimo za sada sva druga poznata i nepoznata objašnjenja, pa razmotrimo slična stanja ili procese sa stanovišta informacije percepcije i verovatnoća. Uzmimo da imamo dva subjekta, lice i situaciju, sa nizom događaja koje vrednujemo svako na svoj način.

Vrednosti su, na primer, sposobnosti lica da se nosi sa datim događajima i sposobnosti situacije da ih u tome usmerava/ograničava. Proizvod sposobnosti i odgovarajućeg ograničenja nad istom percepcijom je sloboda, a zbir svih sloboda – informacija percepcije.

Analogna ovome je „sprega šansi“. Obe su skalarni proizvodi vektora na istom prostoru događaja i stoga sa jednakim brojem komponenti – prve informacija, a druge verovatnoća ishoda. Proizvod raspodela verovatnoća neki je broj, od nule do jedan, najveći kada se sa većom komponentom prvog množi veća drugog, odnosno sa manjom manja. U suprotnom slučaju, rastućeg niza komponenti prvog vektora, a opadajućih drugog, taj proizvod je minimalan.

Informacija je logaritam verovatnoće, a sprege šansi kao i percepcija imaju zajedničku formu i utoliko interesantnije interpretacije. Veći skalarni proizvod, veća sprega znači usklađenije vektore. Oni su tada „paralelniji“, sposobnosti su usmerenije ograničenjima. Bolja adaptiranost lica na okruženje prividno povećava ukupnu slobodu; isključivanje dela mogućnosti fokusira nas na ono što smemo i oslobađa nas viška truda.

Da bismo ovo još bolje razumeli prisetimo se da je informacija dejstvo i da za fizička dejstva vredi načelo minimalizma. Izbegavamo nepoznato ne samo zbog straha, možda i urođenog, nego i zbog otpora prema naporu i zato volimo red i sigurnost, a efikasnost lako brkamo sa kreativnošću. Sa druge strane, neizvesnosti i okruženja su nam neizbežni.

U kakvom god stanju da je lice, ono je negde. Sposobnosti su plastične i pokušaće se adaptirati na neko od ponuđenih ograničenja, na ovaj ili onaj način, sa ovim ili onim sekundarnim razlogom iza kojih zapravo stoji principijelna težnja prirode da realizuje veću verovatnoću, odnosno manju (stvarnu) informaciju.

Kada imamo moć pričaćemo okolo o miru da bismo stekli više moći znajući da je svako zarobljenik nekih hijerarhija. Vezuje nas privid slobode da biramo ono što će nama dominirati, a što se često svede na biranje da biranje izbegnemo.

Životi mikro-čestica nisu drugačiji. Tumačimo ih jednako koristeći prethodne „slobode“ ili njihove eksponente koji su „šanse“. U kvantnoj mehanici šanse definišu superpoziciju datog kvantnog stanja (čestica), možemo reći raspodelu verovatnoća. Dva kvantna stanja su u sprezi čiji intenzitet (usklađenost stanja) meri skalarni proizvod njihovih raspodela. Taj proizvod uzima vrednosti verovatnoća, od nule do jedan, pri čemu većoj vrednosti pripada izglednije sprezanje.

Ma o kakvom kvantnom stanju da govorimo, ono je uvek u nekom okruženju. Analogno važi za procese koji su takođe vektori tzv. dualnog prostora stanjima. Sklonost stanja (procesa) za udruživanje raste sa skalarnim proizvodom, a njihova „probirljivost“ delom je deterministička, a delom stohastička, prvo zbog nužnosti teorema, a drugo zbog slučajnosti pojava na koje se one odnose.

Neverovatno je, ali u dejstvu informacije nalazi se isti duboki uzrok koji nas čini podređenima, zbog kojeg se internetom laži šire brže od istine, zbog čega je lakše kodirati nego dekodirati ili koji Zemlju drži u orbiti oko Sunca, a elektron vezanim u atomu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime