РАСТКО ВУКОВИЋ: Лице и ситуација

0
182

Стокхолмски синдром је психолошко стање повезаности отетих и отимача. Израз је први пут употребио криминолог и психијатар Нилс Бејерот после заробљавања четири особе током неуспеле пљачке банке на Нормалмсторгу у Стокхолму од 23 до 28. августа 1973. године.

Таоци су се емоционално везали за разбојнике и после су правдавали њихове поступке. Касније, у време судског процеса, они су нерадо говорили о том догађају.

Занемаримо за сада сва друга позната и непозната објашњења, па размотримо слична стања или процесе са становишта информације перцепције и вероватноћа. Узмимо да имамо два субјекта, лице и ситуацију, са низом догађаја које вреднујемо свако на свој начин.

Вредности су, на пример, способности лица да се носи са датим догађајима и способности ситуације да их у томе усмерава/ограничава. Производ способности и одговарајућег ограничења над истом перцепцијом је слобода, а збир свих слобода – информација перцепције.

Аналогна овоме је „спрега шанси“. Обе су скаларни производи вектора на истом простору догађаја и стога са једнаким бројем компоненти – прве информација, а друге вероватноћа исхода. Производ расподела вероватноћа неки је број, од нуле до један, највећи када се са већом компонентом првог множи већа другог, односно са мањом мања. У супротном случају, растућег низа компоненти првог вектора, а опадајућих другог, тај производ је минималан.

Информација је логаритам вероватноће, а спреге шанси као и перцепција имају заједничку форму и утолико интересантније интерпретације. Већи скаларни производ, већа спрега значи усклађеније векторе. Они су тада „паралелнији“, способности су усмереније ограничењима. Боља адаптираност лица на окружење привидно повећава укупну слободу; искључивање дела могућности фокусира нас на оно што смемо и ослобађа нас вишка труда.

Да бисмо ово још боље разумели присетимо се да је информација дејство и да за физичка дејства вреди начело минимализма. Избегавамо непознато не само због страха, можда и урођеног, него и због отпора према напору и зато волимо ред и сигурност, а ефикасност лако бркамо са креативношћу. Са друге стране, неизвесности и окружења су нам неизбежни.

У каквом год стању да је лице, оно је негде. Способности су пластичне и покушаће се адаптирати на неко од понуђених ограничења, на овај или онај начин, са овим или оним секундарним разлогом иза којих заправо стоји принципијелна тежња природе да реализује већу вероватноћу, односно мању (стварну) информацију.

Када имамо моћ причаћемо около о миру да бисмо стекли више моћи знајући да је свако заробљеник неких хијерархија. Везује нас привид слободе да бирамо оно што ће нама доминирати, а што се често сведе на бирање да бирање избегнемо.

Животи микро-честица нису другачији. Тумачимо их једнако користећи претходне „слободе“ или њихове експоненте који су „шансе“. У квантној механици шансе дефинишу суперпозицију датог квантног стања (честица), можемо рећи расподелу вероватноћа. Два квантна стања су у спрези чији интензитет (усклађеност стања) мери скаларни производ њихових расподела. Тај производ узима вредности вероватноћа, од нуле до један, при чему већој вредности припада изгледније спрезање.

Ма о каквом квантном стању да говоримо, оно је увек у неком окружењу. Аналогно важи за процесе који су такође вектори тзв. дуалног простора стањима. Склоност стања (процеса) за удруживање расте са скаларним производом, а њихова „пробирљивост“ делом је детерминистичка, а делом стохастичка, прво због нужности теорема, а друго због случајности појава на које се оне односе.

Невероватно је, али у дејству информације налази се исти дубоки узрок који нас чини подређенима, због којег се интернетом лажи шире брже од истине, због чега је лакше кодирати него декодирати или који Земљу држи у орбити око Сунца, а електрон везаним у атому.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име