RASTKO VUKOVIĆ: Mnogo svetova kvantne mehanike

Prema „teoriji neizvesnosti“ informacija i dejstvo su ekvivalentni pojmovi, pa su to komunikacija i interakcija takođe. Sva realnost sastoji se samo od informacija, a ova od neizvesnosti, što znači da je spoznaja nečega uvek moguća, a svega nemoguća.

Dalje slede posledice koje nekome mogu izgledati toliko spekulativne da ih je bolje prećutati.

Kažemo da su primarno realna dva subjekta (čestice, tela, ljudi) koja mogu neposredno komunicirati, a ako postoji treći sa kojim mogu komunicirati oba, onda su oni sekundarno realni. Relaciju „realnosti“ postavljamo tako da bismo diskututovali njenu tranzitivnost (ako je A u relaciji sa B i B je u relaciji sa C onda je A u relaciji sa C). Cilj je Everetov predlog „mnogo svetova“ kvantne mehanike i „teorija informacije“, a evo kako.

Recimo da prihvatimo objašnjenje eksperimenta „dvostruki otvor“ pomoću pomenutog multiverzuma (egzistencije sekundarnih realnosti koje nisu primarne) i prihvatimo „fantaziju“ da u slučaju dva mesta na kojima se čestica-talas može naći ona ostaje u realnosti na jednom, a odlazi u paralelnu (sekundarnu) realnost na drugo. Ako i u „drugoj“ realnosti ona ima iste izbore, postoji šansa da se ista čestica opet pojavi u primarnoj realnosti, sada kao dupla.

U Everetovo vreme (1957) ovakve ideje bile su sulude.

Danas iz eksperimenata znamo za dvostruka pojavljivanja iste čestice-talasa, te ovo objašnjenje njene interferencije sa samom sobom vredi razmatranja. Neizvesnost je toliko dominantna u „malom svetu“ da je tamo pomenuti opis značajniji, da je pojam realnog relativan, a pitanje je sada možemo li takav opis nekako uvesti i testirati u „velikom svetu“ fizike?

Svako telo je neko mnoštvo čestica i njegov deo uvek komunicira sa paralelnom realnošću. Da stvari pojednostavimo govorićemo o nekoj srednjoj vrednosti broja čestica tela u datoj situaciji pod kojom podrazumevamo kako same čestice tako i njihove položaje i trenutak. Poput recimo proseka težine grupe osoba čiju vrednost nema niti jedno od prisutnih, mi tu zamišljenu prosečnu vrednost možemo upotrebljavati u odgovarajućem računu.

Neka je prvo telo koje posmatramo u blizini, na udaljenosti r od, nekog drugog znatno većeg tela mase M, a mi smo daleki relativni posmatrači. Kažemo da smo van sistema dva tela. Prema gornjoj definiciji realnosti, sve čestice prvog tela realne su sa sopstvenim, ali nisu obavezno realne sa relativnim. Onaj deo prvog tela koji nije deo realnosti trećeg, deficit relativne realnosti prvog tela, proporcionalan je ukupnoj masi dva tela (približno M). Tome je proporcionalan i deficit relativnog broja događaja koji se (prvom) telu dešava. Podsećam, prostor, vreme i materija su same informacije.

U „teoriji informacije“ broj slučajnih događaja definiše vreme, pa je deficit relativnog vremena proporcionalan ukupnoj masi dva tela. Iz te jednakosti, t’-t = t’kM, gde je koeficijent k neki veoma mali broj koji opada sa udaljenošću r, izračunavamo dilataciju (usporavanje) relativnog vremena , t’ = t/(1-kM). Ovaj rezultat možemo upoređivati sa poznatim iz opšte teorije relativnosti.

U Ajnštajnovim opštim jednačinama polja, G(ij) = T(ij), levo je tenzor geometrije prostor-vremena, desno energije, a indeksi i i j uzimaju vrednosti tri prostorne i jedne vremenske koordinate. Švarcšildovo rešenje ovih jednačina važi za slaba centralno simetrična gravitaciona polja kakva su Mesečevo, Zemljino ili Sunčevo. Ono se približno (veoma tačno) poklapa sa Njutnovom gravitacijom, ali ga uobičajeno predstavljamo pomoću intervala prostor-vremena izraženog koeficijentima tzv. metričkog tenzora g(ij).

Kada radimo sa ortogonalnim (okomitim) koordinatama u sfernom sistemu, od 4×4=16 mogućih koeficijenata metričkog tenzora, svih 12 sa različitim indeksima su nule, a preostala četiri definišu Ajnštajnovu „Pitagorinu teoremu“, tj. kvadrat dužine „dijagonale“ izražen zbirom kvadrata „kateta“ 4-D prostor-vremena gravitacije. Posebno „vremenski koeficijent“, g(44), koji stoji uz kvadrat vremenske koordinate pomenutog intervala, a koji je veći od jedan, izražava (usporenu) brzinu toka vremena tela u gravitacionom polju.

Zanimljivost je sada da je taj koeficijent jednak gornjem rezultatu za dilataciju relativnog vremena predviđanom na osnovu Everetove ideje „mnogo svetova“. Usporavanje vremena koje proizilazi iz pretpostavljenih paralelnih realnosti i teze da je protok vremena srazmeran broju realizacija slučajnih događaja – saglasan je teoriji relativnosti!

U ovom redosledu izlaganja tražena je potvrda ideje paralelnih realnosti u Ajnštajnovim opštim jednačinama zasnovanim na (Galilejevom, Njutnovom i Ajnštajnovom) principu inercije, ali naravno, ako jednom prihvatimo postavke „teorije informacije“, onda ćemo na opisani način izvoditi Ajnštajnove jednačine, tada neobavezno pominjujući inerciju. Princip inercije ostaće poseban slučaj principa (minimalizma) informacije.

Koeficijent metrike prostor-vremena, g(44), inače govori o relativnom proticanju vremena. Sam je Ajnštajn znao reći da gravitacija vuče tela ka sporijem vremenu, a sada dodajemo, jer je manjak informacije privlačan.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime