RASTKO VUKOVIĆ: Šetnja slobodne volje

zakon velikih brojeva

Ako postoje opcije, onda nema determinizma i prema tome imamo slobodnu volju i odgovornost za svoje postupke? To je bilo pitanje kolege koji u prihvatanju slučajnosti vidi mogućnost svesti da kontroliše našu sudbinu. Ali, stvari nisu tako jednostavne.

Determinizam je filozofska ideja o događajima i moralnim izborima potpuno određenim nekim prethodnim uzrocima. On isključuje slobodnu volju podrazumevajući da ljudi ne mogu delovati drugačije nego onako kako to čine. Međutim, ako ponekad ponegde imamo zaista slučajne događaje, onda ne stoji ideja determinizma. Ali mi opet nismo slobodni da upravljamo svojom sudbinom koja je tada prepuštena neizvesnim ishodima.

Kao da su bili svesni ovog paradoksa, neki drevni mislioci su eventualne neodređenosti ograničavali na ljude, a njihove kontrole pripisivali bogovima. Danas možemo otići malo dalje i izračunavnjem doći do još čudnijih zaključaka.

Znamo da prirodnih brojeva ima beskonačno. Kažemo: prebrojivo mnogo. Jednako beskonačno ima i celih brojeva, ali i razlomaka. Oni čine tzv. diskretne (uzdržano) beskonačne skupove. Za razliku od konačnih, beskonačni skupovi mogu biti količinom jednaki svom pravom delu. Shodno tome, sve fizičke pojave, za koje važi zakon održanja, konačno su deljive.

Na primer, najmanja količina dejstva (proizvoda energije i vremena) jeste Plankova konstanta, a to je i najmanja interakcija i, što se mene tiče, najmanji nosilac komunikacije supstance. Sve uzajamne akcije i fizičke komunikacije, kao i svi atomi našeg tela, pa i vasione, mogu se redati u jedan najviše prebrojivo beskonačan niz.

Zbog talasne prirode (svake forme) materije, položaje uvek možemo brojati nekim talasnim dužinama, a trajanja treptajima, pa prostor-vreme bilo kojih datih fizičkih događaja stalno ostaje neki diskretan skup. Nizati se mogu i svi programi savremenih (klasičnih) kompjutera pa, otuda, svaka se materijalna struktura može predstaviti prebrojivim, diskretnim kodovima.

Nasuprot tome, realnih brojeva ima neprebrojivo, kontinuum mnogo. Toliko je tačaka ravni, tačaka prave, tačaka jedne duži, jer i kontinuum je beskonačnost, pa može biti jednak svom pravom delu. Iracionalnih brojeva, koji u brojevnom zapisu imaju beskonačno mnogo neperiodičnih cifara iza zapete, ima kao i realnih. Same pozicije tih cifara čine niz, ali njihove varijacije su više od toga. Ova nemogućnost smeštanja kontinuuma u diskretum daje nam ideju za dublje shvatanje naše svesti.

Višeznačnost naših misli ukazuje na njihovu neprebrojivost, iako one uvek slede neki (prebrojiv) niz trenutaka. Ako je sama supstanca (beskonačno) diskretna, svet ideja koji je objašanjava je kontinuum. Zato tačnim kloniranjem čoveka prostim kopiranjem njegovih atoma nećemo preneti i svest; ona se ne može izvesti klasičnim programiranjem nego, možda, kvantnim, jer kvantna stanja materije su superpozicije slučajnosti.

Superpozicija je uopšte svojstvo linearnosti povezanih pojava, kada dvostruko više jedne znači dvostruko više druge. Ovde posebno, sabiramo verovatnoće, kao kada kupovinom dva tiketa lotoa udvostručimo šanse za dobijanje nagrade. Svakim slučajnim ishodom realizuje se informacija tačno jednaka količini prethodne neizvesnosti, a analogno kažemo, superpozicija interakcijom kolabira u novo kvantno stanje pri čemu se ne menjaju odgovarajuće količine.

Svakom interakcijom kvantni sistem evoluira u svoju novu realnost, odustajući od onoga što mu se tada moglo desiti i nije se desilo a što nazivam pseudo-realnostima. U pseudo-realnostima važe isti zakoni, ali međusobna (fizička) komunikacija sa takvima nije moguća jer bi ona narušila zakon održanja informacije.

Dakle, kvantne superpozicije čine kontinuum mogućnosti, mada je broj realizovanih ishoda uvek najviše prebrojivo beskonačan. Naša „slobodna volja“ šeta kontinuumom multiverzuma ideja, kroz realizovane opcije paralelnih realnosti unutar kojih važe isti zakoni fizike, a koje međusobno ne komuniciraju, tako da naše fizičko telo i sva okolna materija stalno ostaju diskretni.

Kvantna mehanika je krajnje dosledna reprezentacija apstraktne algebre i do sada najtačnija i eksperimentima najproverenija grana fizike. Možda su upravo zato poznavaocima kvantne fizike tako poražavajuća njena otkrića, koja su više u sferama apstraktnog nego fizikalnog.

Počev od njenih superpozicija, zbog kojih je Ajnštajn, jedan od osnivača kvantne mehanike, u neverici govorio da se „dobri Bog ne kocka“, pa do multiverzuma „kojem Bog nije potreban“, kako ga kritikuju moderni teoretičari teologije, ona je uprkos svoje naučne pouzdanosti uporno ostajala na granici prihvatljivosti i pomalo sa one strane razuma.

Kada bi čovek zaista mogao birati svoje puteve, sa punom svešću o tačnim posledicama, onda bi on svojim izborima zapravo upravljao vasionom, menjao bi čitav materijalni univerzum svojim željama, odlukama i voljom. Pitanje sa početka je da li mi stvarno imamo toliku moć?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime