РАСТКО ВУКОВИЋ: Супстанце је све мање и време је све спорије

0
182
rastko vuković redukcija talasnog paketa

Разумео сам неизвесност информације и њен принципијелни минимализам као и допринос теорије информације Дарвиновој еволуцији, каже ми један анонимни читалац и пита могу ли некако тако објаснити и развој васионе? Делови одговора које издвајам спекулативни су, али надам се да су занимљиви и поучни.  

Генерално шкртарење комуникацијом је упорна и слаба „сила“ универзума. Отуда претпоставка да је рана васиона могла бити (скоро сва) од резултирајуће, неке крајње нежељене информације. Назовимо је супстанцом. Ова идеја је на први поглед у драстичној супротности са данас преовлађујућом теоријом о „великој експлозији“ (big bang), али само на први поглед.

На почетку васионе било је минимално пасивне информације (рецимо простора) или толерантних бозона (носиоца поља сила), али једнако много дејства (производа импулса и дужине), као и касније. Због закона одржања дејства и могућности „топљења“ његове ефективне информације у потенцијалну простор је растао. Губици прве добици су друге. У складу са природом информације можемо рећи да „простор памти“, а више физикално говорили бисмо о флуиду чије ширење је „гравитационо одбијање“ супстанце, те о „негативној маси“.

Нема информације без неизвесности. Ми комуницирамо јер немамо све, а због истог поновљена „вест“ више није вест. Такође, из тренутка у тренутак свемир настаје изнова, углавном највероватнији у односу на претходно стање, па је последица овакве информатике и хронолошки континуитет и доследност. Ако дејство (производ енергије и времена) остаје губитком супстанце константно, трајање тих корака све је дуже. Ширењем васиона можда успорава, али спорији ток времена старије галаксије, које видимо као даље, чини релативно бржима. Са друге стране, оне би се могле брже удаљавати већ због вишка супстанце која ствара више простора.

Стигли смо до толико несвакидашњих навода да их треба преиспитати. Онај део опште теорије релативности који настаје изједначавањем (кривине) простора са (тензором) енергије могао би да се уклопи у ову причу. Специјална теорија релативности, са своје стране, има део о Доплеровом ефекту који би овде такође пристајао.

Наиме, релативно спорије протицање времена извора светлости опажано у кретању, у приближавању стиже нам из наше будућности, да би се у тренутку мимоилажења две садашњости изједначиле. Скраћивање релативне таласне дужине пристиглих фотона сада тумачим мањом размазаношћу и већом вероватноћом положаја. Обрнуто, светлост одлазећег извора све даље је у прошлости, она својим већим таласним дужинама дефинише мање извесна места.

Укратко, будућност је вероватнија. Третирамо ли простор и време формално тако да је развој догађаја премештање садашњости у простор-времену, еволуција ка будућности постаје „смер ка“ вероватнијим догађајима. Наглашавам, јер сличног објашњења физика за сада нема.

Дакле, супстанце је све мање и време је све спорије. Гравитација вуче тамо где време успорава, а успоренi ток времена увећава релативну инертност тела, па према томе и енергију. Исте твари имају све веће енергије на начин да је укупна енергија „садашњости“ константна, па је закон одржања енергије валидан, као и дејства и информације.

Доследна информатичкој теорији била би зависност садашњости од прошлости. Ми смо и оно што смо били, а делом су такве и ствари. Сложенији системи лакше меморишу своју прошлост у супстанцу. За то имају све мање опција што су једноставнији, а најпростијима остаје само простор. Честицама се гомила садашњост и оне без „гепека“ остављају је успут.

Фотон путујући индукује своје електрично поље које индукује магнетно а ово опет електрично, из чега сада видимо комуникацију са простором. Информација је дводимензионална, са једном осом увек у смеру кретања, а са другом наизменично ка горе (електро), затим лево (магнетно), доле (електро) и десно (магнетно), у четири такта са укупно 720 степени једног циклуса.

Све су овакве (изометријске) трансформације неке ротације, а описана је дупла пуна ротација фотона у кретању. Он је бозон, међутим сличну ротацију за два пуна угла имају и сви фермиони, честице на које се поља сила (бозони) односе. За пример трага фермиона у простору узећу електрон.

Електрони комуницирају помоћу фотона. Сваки од њих у таласима емитује сфере виртуелних фотона, које ако интерагују са неким другим набојем постају реалне. Вероватноћа интеракције опада са површином сфере, али пренесени импулс остаје константантан. Дејство иде и временски уназад, јер је интеракција непредвидљива и након емисије. Најмање два дела описаног процеса новост су физици: да Фајнманово дејство виртуелним фотонима иде помоћу сфера а не помоћу линија, затим ретрокаузалност.

Ова прича о ширењу васионе можда је опис „тамне енергије“, а прича о прошлости опис „тамне материје“. Друга би била псеудо-реална (лакше делује на нас него ми на њу), нестајање супстанце значило би настајање тамне материје, раст засићености простора и вероватноће искакања виртуелних честица из вакуума, али ово су теме су за неку другу прилику.

Информација као „стварност и истина“ нуди и већа чуда. Сваки део тачне теорије није у противречности нити са једним делом нити једне тачне теорије, па би свако безбрижно теоретисање детаљима, док год је на терену тачног, могло бити тачно, али управо зато ни алтернативне „тамне материје“ не би нас изненадиле.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име