РАСТКО ВУКОВИЋ: Свет је устројен неодређеностима

0
141
rastko

Како то да су догађаји непоновљиви и толико неограничени у овом наводном Платоновом свету идеја у којем нема скупа свих скупова, теорије свих теорија, најбољег критеријума, а око себе свугде видимо материјалне, коначне и периодичне појаве?

То би требало бити прво питање теорији која претендује да објасни реалност, а посебно оној која би да поопшти класичну теорију информације. Друго питање било би о њеној развојности – од каквог би то могло бити значаја?

Представљање свега информацијом, која је само једна нарочито мерена количина података, јесте редукција перцепција са оном посебном апстрактношћу која јој даје ширину својствену математици. Отуда су могући следећи, колико једноставни и брзи, толико и неочекивано дубоки закључци.

Информација је (локално) јединствена, јер ми (као и честице) размењујемо поруке зато што немамо све што нам треба. Због истог, узрок комуникације је непредвидљивост, егзистенција објективне неизвесности, па супротно уобичајеном веровању да прошлост знамо, а будућности се надамо, ми боље видимо последице него узроке. Нису само наше перцепције замућене неодређеностима, него је овај свет тако и устројен.

Чаша на столу се налази баш на том месту где је, јер је то њен највероватнији положај, а због истог он ће то бити и у следећем тренутку, осим ако на чашу не делује нека сила и помери је. Сила мења вероватноће мења енергију (рад силе на путу) предмета, мења наше перцепције о предметима (рад силе на путу за дато време), али и сведочи да сличне претпоставке доводе до сличних непосредних последица (никада тачно једнаких). Тако разумемо да физичка тела гледамо кроз информације, да је тај „свет информација“ еквивалентан материјалном, да је једнако потпун и непротивречан.

Закон одржања количине материје преноси се на конзервацију информације, а принцип најмањег дејства материје на еквивалентан принцип минимализма информације. Из првог следи њена коначна дељивост (бесконачан скуп може бити еквивалентна свом правом делу за разлику од коначног). Из другог следи да се свакој информацији може приписати неко дејство.

Зато што је информација увек коначно дељива, њено ограничено мноштво увек је коначно, па је коначан и број свих комбинација тог мноштва. Пре или касније оно се понавља, а слично води непосредно сличном, па су све материјалне појаве периодичне. Сама периодичност, пак, врста је информације, макар као информација о информацијама. То је одговор на прво горње питање. Друго ће бити јасније кроз примене.

На пример, посматрајмо економију модела тржишта француског математичара Карноа (Antoine Cournot 1801-1877). Роба на тржишту о којој је говорио може бити гориво, тканина, млеко, свеједно је, све док је исте врсте и док јој јединична цена углавном пада повећањем понуде. Он је својевремено о томе писао потпуно непознате радове, савременицима претешке који су тек век касније признати и увршћени у тада откривену теорију игара. Објашњавати Карноа без формула сматра се немогућим, али вреди покушати.

Производ цене и продате количине је укупан приход, а сви остали трошкови су расход. Разлика прихода и расхода је профит. Како се повећањем количине засићује тржиште, смањује се (јединична) цена и успорава се раст укупног прихода, а расход константно расте, па профит има неки свој оптимум у односу на количину. Након оптимума, повећањем производње, пословање иде у минус, расте губитак фирме.

Када је фирма сама на тржишту кажемо да има монопол (дате робе). Када две фирме конкуришу око исте робе то се назива дуопол, а када их има више назив је олигопол. Конкуренција производи и додатно снижавање цене у борби фирми за пласманом, па се догађа да би монополска фирма на тржишту постигла оптимум са мање робе и већом ценом од оптимума фирми у конкуренцији. Другим речима, монопол је добар за произвођача, конкуренција за друштво.

На датом тржишту сваки од произвођача има неки свој оптимум производње зависно од понуде осталих. Када је та понуда премалена за капацитет тржишта, произвођач може повећати производњу и приход, а ако је та понуда превелика ићи ће у губитке. Тај оптимум количине робе је равнотежно стање, односно (често покретан) центар осциловања конкурената, са мањом и већом понудом у одређеним периодима времена.

Неки у тој „игри осциловања“ отпадају, други се појављују. Стање равнотеже произвођача, у односу на тржиште и робу, назива се Карно-Нешов еквилибријум. Оно што је додатно интересантно су саме поменуте периодичне појаве, утолико занимљивије што је њихова примена овде новина.

Свака осцилација везана је за неку информацију, а свака информација за неку осцилацију. Додатно приметимо да и „информација о информацијама мноштва“ такође може бити елементарна. Затим да је информација дејство (промена енергије за дато време), што значи да се елементарним информацијама и њиховим периодима увек могу додефинисати „енергије“, тако да су ови производи константни, квантовани.

Другим речима, наводна енергија пропорционална је фреквенцији промена (обрнуто је пропорционална периоду), као и рецимо енергија таласа-честице светлости (фотона) где се електрично и магнетно поље смењују индукујући једно друго кретањем.

Ово запажање постаје практично када се уместо сложених односа предузећа у конкуренцији пређе на третирање њихових фреквенција кружења око еквилибријума. То је аналогија са енергијама у физици за које знамо да се могу просто сабирати, па интерференција наизглед излази изван физике. Као што математика својим моделима помаже физици, физика сада може помоћи математици, а обе економији, биологији, социологији. На крају се отвара питање колико су ове области заправо различите?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име