RASTKO VUKOVIĆ: Svet je ustrojen neodređenostima

zakon velikih brojeva

Kako to da su događaji neponovljivi i toliko neograničeni u ovom navodnom Platonovom svetu ideja u kojem nema skupa svih skupova, teorije svih teorija, najboljeg kriterijuma, a oko sebe svugde vidimo materijalne, konačne i periodične pojave?

To bi trebalo biti prvo pitanje teoriji koja pretenduje da objasni realnost, a posebno onoj koja bi da poopšti klasičnu teoriju informacije. Drugo pitanje bilo bi o njenoj razvojnosti – od kakvog bi to moglo biti značaja?

Predstavljanje svega informacijom, koja je samo jedna naročito merena količina podataka, jeste redukcija percepcija sa onom posebnom apstraktnošću koja joj daje širinu svojstvenu matematici. Otuda su mogući sledeći, koliko jednostavni i brzi, toliko i neočekivano duboki zaključci.

Informacija je (lokalno) jedinstvena, jer mi (kao i čestice) razmenjujemo poruke zato što nemamo sve što nam treba. Zbog istog, uzrok komunikacije je nepredvidljivost, egzistencija objektivne neizvesnosti, pa suprotno uobičajenom verovanju da prošlost znamo, a budućnosti se nadamo, mi bolje vidimo posledice nego uzroke. Nisu samo naše percepcije zamućene neodređenostima, nego je ovaj svet tako i ustrojen.

Čaša na stolu se nalazi baš na tom mestu gde je, jer je to njen najverovatniji položaj, a zbog istog on će to biti i u sledećem trenutku, osim ako na čašu ne deluje neka sila i pomeri je. Sila menja verovatnoće menja energiju (rad sile na putu) predmeta, menja naše percepcije o predmetima (rad sile na putu za dato vreme), ali i svedoči da slične pretpostavke dovode do sličnih neposrednih posledica (nikada tačno jednakih). Tako razumemo da fizička tela gledamo kroz informacije, da je taj „svet informacija“ ekvivalentan materijalnom, da je jednako potpun i neprotivrečan.

Zakon održanja količine materije prenosi se na konzervaciju informacije, a princip najmanjeg dejstva materije na ekvivalentan princip minimalizma informacije. Iz prvog sledi njena konačna deljivost (beskonačan skup može biti ekvivalentna svom pravom delu za razliku od konačnog). Iz drugog sledi da se svakoj informaciji može pripisati neko dejstvo.

Zato što je informacija uvek konačno deljiva, njeno ograničeno mnoštvo uvek je konačno, pa je konačan i broj svih kombinacija tog mnoštva. Pre ili kasnije ono se ponavlja, a slično vodi neposredno sličnom, pa su sve materijalne pojave periodične. Sama periodičnost, pak, vrsta je informacije, makar kao informacija o informacijama. To je odgovor na prvo gornje pitanje. Drugo će biti jasnije kroz primene.

Na primer, posmatrajmo ekonomiju modela tržišta francuskog matematičara Karnoa (Antoine Cournot 1801-1877). Roba na tržištu o kojoj je govorio može biti gorivo, tkanina, mleko, svejedno je, sve dok je iste vrste i dok joj jedinična cena uglavnom pada povećanjem ponude. On je svojevremeno o tome pisao potpuno nepoznate radove, savremenicima preteške koji su tek vek kasnije priznati i uvršćeni u tada otkrivenu teoriju igara. Objašnjavati Karnoa bez formula smatra se nemogućim, ali vredi pokušati.

Proizvod cene i prodate količine je ukupan prihod, a svi ostali troškovi su rashod. Razlika prihoda i rashoda je profit. Kako se povećanjem količine zasićuje tržište, smanjuje se (jedinična) cena i usporava se rast ukupnog prihoda, a rashod konstantno raste, pa profit ima neki svoj optimum u odnosu na količinu. Nakon optimuma, povećanjem proizvodnje, poslovanje ide u minus, raste gubitak firme.

Kada je firma sama na tržištu kažemo da ima monopol (date robe). Kada dve firme konkurišu oko iste robe to se naziva duopol, a kada ih ima više naziv je oligopol. Konkurencija proizvodi i dodatno snižavanje cene u borbi firmi za plasmanom, pa se događa da bi monopolska firma na tržištu postigla optimum sa manje robe i većom cenom od optimuma firmi u konkurenciji. Drugim rečima, monopol je dobar za proizvođača, konkurencija za društvo.

Na datom tržištu svaki od proizvođača ima neki svoj optimum proizvodnje zavisno od ponude ostalih. Kada je ta ponuda premalena za kapacitet tržišta, proizvođač može povećati proizvodnju i prihod, a ako je ta ponuda prevelika ići će u gubitke. Taj optimum količine robe je ravnotežno stanje, odnosno (često pokretan) centar oscilovanja konkurenata, sa manjom i većom ponudom u određenim periodima vremena.

Neki u toj „igri oscilovanja“ otpadaju, drugi se pojavljuju. Stanje ravnoteže proizvođača, u odnosu na tržište i robu, naziva se Karno-Nešov ekvilibrijum. Ono što je dodatno interesantno su same pomenute periodične pojave, utoliko zanimljivije što je njihova primena ovde novina.

Svaka oscilacija vezana je za neku informaciju, a svaka informacija za neku oscilaciju. Dodatno primetimo da i „informacija o informacijama mnoštva“ takođe može biti elementarna. Zatim da je informacija dejstvo (promena energije za dato vreme), što znači da se elementarnim informacijama i njihovim periodima uvek mogu dodefinisati „energije“, tako da su ovi proizvodi konstantni, kvantovani.

Drugim rečima, navodna energija proporcionalna je frekvenciji promena (obrnuto je proporcionalna periodu), kao i recimo energija talasa-čestice svetlosti (fotona) gde se električno i magnetno polje smenjuju indukujući jedno drugo kretanjem.

Ovo zapažanje postaje praktično kada se umesto složenih odnosa preduzeća u konkurenciji pređe na tretiranje njihovih frekvencija kruženja oko ekvilibrijuma. To je analogija sa energijama u fizici za koje znamo da se mogu prosto sabirati, pa interferencija naizgled izlazi izvan fizike. Kao što matematika svojim modelima pomaže fizici, fizika sada može pomoći matematici, a obe ekonomiji, biologiji, sociologiji. Na kraju se otvara pitanje koliko su ove oblasti zapravo različite?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime