RASTKO VUKOVIĆ: Svet prošlosti je lažan

Otkuda dolazi sadašnjost? To je važno, a možda i centralno pitanje moje „teorije informacije“ na koje bi se odgovor mogao činiti tako neobičan da ga je bolje prećutati. Ovo je deo te priče.

U svim fizičkim interakcijama nešto sa nečim komunicira, razmenjuju se dejstva i definiše realnost. Kada jedan subjekat komunicira sa drugim, njih dva uzajamno su realni, a ako drugi može komunicirati sa trećim, sa kojim prvi neposredno ne mora, onda kažemo da je i treći uzajamno realan sa prvim. Priča o „realnosti“ tako se preslikava na mreže i u formalizam, a neprotivrečnost matematike postaje korektnost ove neobične definicije realnosti zasnovane na lancima interakcija.

Gde god ima energije i promene ima i dejstva, pa onda i informacije, ali i obrnuto, jer informacija je u ovom tumačenju sveprisutna. U takvom nema mesta za „apstraktni svet“, recimo logičkih istina koji bi bio „tamo negde“ izvan fizičkog i nezavisan od njega. Ovde sve ono što opažamo menja nas, pa i otkriće Pitagorine teoreme uprkos tome što mi ne menjamo nju.

Apstraktna ideja koja je svevremenska je bezenergetska (kvant dejstva je proizvod promene energije i trajanja), ali pošto mi nismo kadri pojmiti beskonačno dugo trajanje, onda ne dobijamo niti beskonačno malo delovanje. Ne tvrdim da beskonačnosti ne postoje, uzgred rečeno, nego da je ono što iz njih možemo preuzeti najviše konačno.

Za nesimetrične interakcije ne važi poznati dokaz Neterove teoreme izveden iz Ojler-Lagranžovih jednačina kretanja i prema tome nema zakona održanja. To znači da zatvoreni pseudo-sistemi mogu (ne moraju) gubiti (dobijati) informaciju i, posebno, iz sveta matematičkih istina moguće je stalno oduzimati delove, a da on ostaje jednako beskonačan.

Da matematičkih istina ima više od elemenata bilo kojeg zamislivog skupa garantuje nam Raselov paradoks (nema skupa svih skupova), pa i dokaz (Zermelove) teorije skupova da od svake beskonačnosti postoji veća, a onda i Gedelova teorema nemogućnosti, a svet istina je i veći.

Drugim rečima, postoji mogućnost nastajanja sadašnjosti filtriranjem informacija iz beskonačnog pseudo-sveta istina. Kroz sito zakona održanja informacije i ostalih principa fizike vrši se separacija apstraktnih ideja u forme konkretne realnosti. Uporedo sa preuzimanjem iz beskonačnosti, a zato što realne informacije „nestaju“ u vreme kada „nastaju“, dešava se i njihovo gomilanje u prošlost. Pri tome, za razliku od nepromenjene količine sadašnjosti, za budućnost i prošlost zakon održanja postaje diskutabilan.

Svet prošlosti je „pseudo“ (lažan) već zbog toga što se prošlost nagomilava, što se u nju nove količine sadašnjosti stalno talože i formiraju „lažnu“ realnost drugačiju do apstraktnih istina. Obe su informativne za (našu) sadašnjost i sposobne su da na nju neposredno deluju, ali apstraktne istine to rade suptilno i skoro uvek jednako jedva, a prošlost to ređe što je starija. Poput dejstva gravitacije koja opada sa prostornom udaljenošću, uticaj prošlosti opada sa vremenskom.

Nova teorija informacije povremeno ispada toliko šokantna da je treba prepričavati kao neku bajku čak i ako verujemo da tu bajke nema. Ali, nedovoljno je pretpostavljati da sadašnjost u budućnosti čeka izvestan, statičan raspored događaja, makar njihov izbor smatrali neizvesnim, u teoriji koja ne može bez objektivnih slučajnosti. Činili bismo tada grešku kao u interpretaciji Hajzenbergovih relacija neodređenosti vrstom samo naše neobaveštenosti, praveći tada teoriju kontradiktornu sa Belovom teoremom o kvantnoj spregnutosti.

Zbog izuzetno slabog intenziteta dejstava o kojima govorimo, posledice ovog aspekta teorije informacije lakše je videti u kosmologiji. Poznato nam je da je vidljivi deo svemira ograničen jer se njegove sve dalje tačke sve brže udaljavaju od nas tako da nam izmiču one iza horizonta događaja – koji se od nas udaljava brzinom svetlosti. Zato je sve više prostora u odnosu na supstancu unutar nama vidljivog svemira.

To širenje svemira objašnjavao sam iz principa minimalizma informacije i to ne bih sada ponavljao. Ukratko, prostor pamti a supstanca se topi u prostor tempom spontanog rasta entropije. Ono što je sada zanimljivije je sledeće hipotetičko pitanje, da li je ukupna količina (informacije) prostora i supstance uvek tačno konstantna i kako bismo to mogli proveravati posmatranjem?

Na primer, zato što je supstance sve manje širenje prostora usporava (ali nikada ne prestaje), osim ako iz pseudo-sveta istina prostor dobija i dodatne informacije. Svejedno, ukupno dospevanje budućnosti u sadašnjost supstance usporava pa je za očekivati da i vreme svemira usporava.

Da li je to neočekivana posledica? Nije, jer na primer, relativno usporavanje toka vremena svemira proizilazi i iz povećanja „mase“ njegovog prostora. Naime, svojstva gravitacionog polja možda inicira masa koju ono u jednom trenutku sadrži, ali njih dalje održava prostor koji tu masu okružuje. Pokazuje se da je to u skladu sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti, iako izgleda kao iznenađenje.

U teoriji informacije, sada odjednom, dobija smisao prostor koji postaje sve, recimo „deblji“ da ostavim za kasnije izraz „bremenitiji“, pa onda i njegov poseban doprinos relativističkim efekatima (relativnom povećanju energije ili usporavanju vremena tela u polju) postaje vidljiviji.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime