RASTKO VUKOVIĆ: Vakuum je magacin prošlosti koji stalno raste

zakon velikih brojeva

Slučajnosti postoje, ali ih priroda ne voli. To je princip informacije u užem smislu: informacija je neizbežna i stidljiva.

Zato se toliko trudimo oko raznih predviđanja i verovatno grešimo, jer radimo sa objektivnim nepredvidljivostima koje nam se mešaju u svaki posao. Načelno škrtarenje informacije je oko nas stalno da svojom blagom, ali upornom težnjom sakriva saznanja i istine gde god se one mogu sakriti. Retko ga primećujemo.

Na primer, novinari sa pravom kažu da je vest „čovek je ujeo psa“ veća od vesti „pas je ujeo čoveka“, jer je manje verovatna. Sa istim razlogom informacija „palo je pismo“ kod bacanja fer-novčića veća je od informacije ishoda „pismo“ nefer novčića ako je ono očekivano. Dešavaju se načelna izmicanja iz te „rasipničke“ situacije i na druge načine.

Ujednačavanje početnih uslova učesnika u sportskom takmičenju smatramo fer i ona im maksimiraju šanse. Povećavaju broj i uspešnosti opcija pojedinaca u nadmetanju oslobađaju napore za dizanje kvaliteta i žestine borbe čineći događaj bogatijim. Na principu informacije je da te pomake suzbija. To se i dešava jer je informacija fizičko dejstvo, jednakost uvećava šanse za sukobe, a sukobi su neprijatni.

Izlazi da je ravnopravnost fer, korisno i neprijatno stanje. Jednaki imaju više šansi za napredovanja, ali i nedeljivih ciljeva i razloga za sukobe, pa smo se dosetili uređivanju društva pomoću pravnih sistema temeljenih na jednakosti.

Stvarajući ravnopravnosti stvaraju se pretpostavke za nove sukobe, čime se sistem samopotvrđuje i raste. Pravno regulisanje spontano postaje sve složenije, gušće i skuplje. Ono postepeno redukuje slobode pojedinaca kradući ih za sebe, zatim guši fer stanja. Preteranim uređivanjem društva radi slobode i jednakosti tako se stiže do neslobode i nejednakosti.

Društvene pojave nisu izuzete od zakona informacije pa onda ni od njene dualnosti, njene važne osobine. Neodređenosti su suština informisanja, izvor opažanja od nemogućih do sigurnih događaja (sve do teorema), jer i izvesnosti su znanja. Priroda beži od neizvesnosti ka izvesnosti gde god to može, a ove poslednje toliko su malo informativne da ih ne opažamo direktno nego ih razumemo apstraktno. Sve što možemo da doživimo, zatim prostor, vreme i materija, ali i sigurne stvari vrste su informacije.

U primere minimalizma informacije spada i „feminizacija“, odnosno spontani rast entropije (okretanja ka unutra). Molekule gasa u sobi raspoređuju se jednoliko zato što je taj raspored verovatniji od gomilanja. Stvara se unutrašnji red koji nazivamo nered, jer ga gledamo izvana. Uređene stvari manje su vanjski informativne, kao uniformisani i postrojeni vojnici na smotri, bezlične su i amorfne. Zbirna informacija sobe i njene dovoljno velike okoline ostaje konstantna.

Da red emituje manje informacije čini se spornim (mojim kolegama), pa navodim još jedan primer. Tekst sačinjen od nasumičnih reči nekog rečnika manje je „poruka“ od prave poruke. U sadržajanom tekstu pojedine reči su statistički značajno češće od drugih, njihove frekvencije pojavljivanja u tekstu poruke razlikuju se. Uvažavam da je nulti red, odnosno apsolutni nered nemoguć (Remzijeva teorema: u dovoljno nasumičnih reči naći će se svaka unapred data rečenica), štaviše primetiću da je i to u skladu sa principom informacije.

Spontani rast entropije prepoznajemo u drugom zakonu termodinamike (prelazak toplote sa toplijeg tela na hladnije), ali on se nazire i u trošenju svakog pojedinog društva. Uspešne civilizacije popunjavaju svoje deficite udobnosti i sigurnosti u hodu razvijajući se, kažemo civilizujući se, sa sve više unutrašnjeg reda i sve manje vanjske agresivnosti.

Slično je sa oblicima života uopšte. Oni nastaju usložnjavanjem i akumulacijom informacije njenom principijelnom štedljivošću, a zatim zbog istog telo ih vidi kao višak kojeg se živa jedinka rešava interakcijama sa okolinom ili prenoseći sopstveno dejstvo (informaciju, slobodu) na viši oblik u organizaciju.

Zajedno sa materijom, prostor preuzima i akumulira deo informacije sadašnjosti. Rastuća entropija supstance vasione umanjuje emisije informacije tačno za iznos akumulirane informacije u prostoru. Vakuum je magacin prošlosti koji stalno raste.

Pritajeno delovanje umanjivanja informacije vidljivo je i u zakona velikih brojeva teorije verovatnoće. Prelaskom iz mikro-sveta u makro-svet složenosti rastu, neizvesnosti postaju izvesnosti, pa u „svetu velikog“ umesto da imamo više informacije razaznajemo je sve manje. Te vrste pritajene akumulirane informacije otkrivamo i kroz „nemirne“ oblike raspodela (zvonaste, eksponencijalne, stepene), uvek zbog neizbežnih slučajnosti i nastojanja prirode da ih negira.

Zato što su informativniji događaji manje verovatni i zato što ih priroda manje voli, društvenim mrežama dezinformacije putuju brže. Laž je privlačnija od istine, fikcija od nauke, dekodiranje kao čin saznavanja teže je od kodiranja.

Dejstvo je informacija, ali vas pogodak kamena u glavu ne čini preinformisanim zahvaljujući principijelnom minimalizmu informacije. Sa druge strane, razvoj ljudskog saznanja tokom milenijuma kaže nam da priroda svoje istine od nas ne uspeva sakriti.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime