RASTKO VUKOVIĆ: Zašto nismo jednaki?

zakon velikih brojeva

Fizička supstanca je samo ono sa čime možemo na neki način da interagujemo. Čak i „tamna materija“ svemira po toj definiciji fizička je supstanca, jer ona gravitaciono deluje na galaksije, na zvezde i druga nebeska tela, a oni deluju na nas. Takođe, nema dejstva bez informacije, a dodatno oba su „istine“, jer nije moguće fizičko dejstvo za koje bismo dokazali da nije moguće.

Odgovaram na postavljeno pitanje „Zašto nismo jednaki“ u kojem se aludira na nepravde u svetu navodno rešive prostim proglašenjem ravnopravnosti svih nas. Recimo da znamo da nema potpuno istih lica i istih uslova i da je zato jednakost nemoguća misija pravne doktrine, a onda se od mene očekuje da iznesem dublje uzroke te nejednakosti. Odgovor sa stanovišta današnjih trendova je toliko neočekivan da moramo ići polako, u koracima.

Teoreme koje otkrivamo su poput čvorova slobodnih mreža, sa malim brojem tzv. koncentratora koji imaju veliki broj poveznica nasuprot velikog broja ostalih, a ideja informacije, otkriće same te teorije, jedno je od gušćih mesta mreža istina i dedukcija. Gusti su i pojedini principi informacije – konzervacija, minimalizam i jedinstvenost, a kao što ću objasniti, posledica sva tri principa je odgovor na postavljeno pitanje – zašto nismo jednaki.

Prvi je princip „konzervacije“ koji govori o zakonu održanja (fizičke) informacije i uglavnom je poznat fizici. Ako trebam reći još nešto novo o njemu, neka to bude da je informacija proporcionalna (fizičkom) dejstvu, a dalje znamo da postoji kvant dejstva (Plankova konstanta), pa je već zbog toga informacija neuništiva. Drugačiji dokaz „konzervacije“ je sama komunikacija. Mi zato možemo komunicirati, jer informacija ne može tek tako nestati. Mi zato moramo komunicirati, dodaću, jer nemamo sve, jer smo različiti.

Drugi princip je „minimalizam“. On direktno sledi iz „principa najmanjeg dejstva“ već poznatog (teorijskoj) fizici, ali do njega (škrtarenja informacija) možemo doći i nespekulativno, pomoću (matematičke) teorije verovatnoće. Verovatniji događaji su manje informativni, a takvi su i češći. Dakle, zato što je veća vest da je čovek ujeo psa, nego vest da je pas ujeo čoveka, znamo da priroda škrtari sa emisijom informacija. Zatim znamo da će u skupu ravnopravnih ishoda pojedini imati najmanju verovatnoću, pa otuda da priroda ne voli jednakost. Bacanje fer-novčića ima veću neizvesnost od nefer, a ishod „pismo“ ili „glava“ u prvom slučaju je informativniji.

Treći princip je „jedinstvenost“. O njemu smo najmanje razgovarali, jer je on ponajviše stvar fizike. Taj princip je poopštenje tzv. Mahovog principa, kako je Ajnštajn svojevremeno po najpoznatijem fizičaru i filozofu 19. veka nazvao uticaj masa cele vasione na vodu u lavoru koji se okreće u odnosu na te mase. Voda se prosipa zbog centrifugalne sile koja nastaje relativnim kretanjem vode u odnosu na vasionu, a obrnuto ne bi bilo moguće. Uzgred rečeno, isti eksperiment sa lavorom navodio je i Njutn dokazujući „apsolutni prostor“.

Analogno Mahovom principu, nas definiše naša prošlost. Svaka čestica od koje se sastojimo ima neku svoju istoriju po kojoj je jednistvena i, tako gledajući, svaka čestica vasione je jedinstvena. Supstanca se definiše informacijom, uključujući i informaciju o konzerviranoj informaciji o njoj. Dosledno tome, u čuvenom kvantno-mehaničkom eksperimentu „dvostruki otvor“ događa se interferencija čestica-talasa (sva materija je i talasne prirode) kroz dva uska proreza čak i kada te čestice nailaze jedna po jedna odvojene dugim periodima vremena. Sve odgovarajuće čestice koje su ikada, od nastanka vasione do danas, prošle datim prostorom – interferiraju sa tom česticom-talasom sada.

Ono što vidimo danas poput je talasa na površini mora koji je zapravo interferencija svih slojeva vode ispod. Da priroda ikako dozvoljava jednakost, dozvolila bi bar ovu fantomsku jednakost istorija bar dve čestice i pomenuti eksperiment „dvostruki otvor“ ne bi bio moguć. Međutim, ona tu jednakost ne dozvoljava niti za bilo koju česticu istog kvantnog stanja u odnosu na samo četiri poznata kvantna broja. O čemu govorim dobro znaju hemičari koji iz tog tzv. Paulijevog principa zabrane izvode od ranije poznate elemente Mendeljejevog periodnog sistema.

Eto gde gde zapinje pravna doktrina sa svojom idejom ravnopravnosti. Ako primetite da je pravna praksa pronašla ili dokazali bar dva ravnopravna bića u ovoj vasioni, ili makar dve istinski ravnopravne situacije, molio bih vas mi to što pre javite. Biće to veliki potres u egzaktnoj nauci.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime