RASTKO VUKOVIĆ: Umiremo spontano i na rate

zakon velikih brojeva

Darvinova evolucija ide u prilog teoriji fizičke informacije, jer priznaje izbore. Tako konstatuje jedan anonimni kolega, pa me pita: Ima li nešto u toj novoj teoriji što bi išlo u prilog Darvinovoj evoluciji? Ovo pitanje vodi do teške teme i važnog pozitivnog odgovora za same osnove teorije fizičke informacije i nadam se da ću ga znati zanimljivo elaborirati.

Teoriju fizičke informacije zapravo smatram matematičkom teorijom, ali je modeliram prema principima konzervacije, minimalizma i jedinstvenosti informacije koji je (obostrano jednoznačno) preslikavaju na materijalni svet. Za definiciju života dovoljna su samo prva dva, ali je samo prvi od ovih principa manje-više poznat nauci, može se reći, jer je još uvek tema proveravanja.

Podsetiću da se u zakon održanja (konzervacije) informacije do nedavno pretežno sumnjalo, pa je i sam čuveni engleski fizičar Stiven Hoking (Stephen Hawking, 1942-2018) svojevremeno tvrdio da „crne rupe jedu informaciju“, jer snažna gravitacija koju ta nebeska tela stvaraju ne dozvoljava da išta iz njih izlazi, pa ni svetlost.

Hiljade naučnih radova tada su „potvrđivali“ ideju nekonzervaciju informacije, na  primer, pozivajući se na papir sa tekstom koji zapalimo i informaciju teksta uništimo zauvek. Tek je nedavno poznati američki fizičar Saskin (Leonard Susskind, 1940-) objasnio zašto crne rupe ne pojedu informaciju, a objašnjenje je prihvatio i sam Hoking.

Ukratko, dok telo pada ka horizontu događaja crne rupe, relativno vreme mu usporava do nule i jednako se skraćuju radijalne (ka centru gravitacije) dužine, a sam proces traje beskonačno dugo. Izvana posmatrano, telo teži da postane dvodimenzionalna slika na sferi oko crne rupe, nikada ne odlazeći u onostrani svet. Njegova 2-D informacija, sama suština njegove materije, u svoj svojoj početnoj količini stalno ostaje sa nama. To bi bio kosmološki dokaz konzervacije.

U kvantnoj mehanici, kvantna stanja (skupove čestica) predstavljamo vektorima tzv. Hilbertovog prostora, a promene (fizičke evolucije) tih stanja – unitarnim operatorima. Poenta je u tome da su unitarni operatori linearni, jedinični i reverzibilni, što znači da se promenama kvantnih stanja održavaju mnoge veličine konstantnim, a među njima i informacija. To bi trebalo biti dovoljno, jer kvantna mehanika je danas najtačnija grana fizike, pa prema tome i najtačnija teorija koju imaju prirodne nauke uopšte.

Međutim, rekoh da „matematička teorija fizičke informacije“ zapravo i nije teorija fizike, pa za nju dokazivanje fizičkim eksperimentima ne važi. Zato naglašavam da je kvantna mehanika reprezentacija Hilbertove algebre apstraktnih vektorskih prostora, a pomenuti unitarni operatori zbog reverzibilnosti obezbeđuju simetriju kvantnih stanja (pre i posle delovanja), a zatim, prema Neterovoj teoremi, ako imamo simetriju onda imamo i odgovarajući zakon održanja. I to je to.

Konzervacija informacije i intuitivno je vidljiva. Naime, ako bi informacija mogla nastajati iz ničega i nestajati u ništa, onda ne bismo mogli verovati fizičkim eksperimentima. Prošlost ne bi bila naučno istraživa, ona bi se tek tako menjala sa nastajanjem i nestajanjem informacija. Pamćenje bi bilo besmisleno i gubila bi smisao komunikacija uopšte.

Toliko o konzervaciji informacije. Minimalizam sledi, uzmimo, iz stava da se najverovatniji događaji najčešće realizuju, a takvi su najmanje informativni. Naime, kada znamo da će se nešto desiti i to se desi, to onda i nije neka vest. Minimalizam u fizici vidimo u spontanom rastu entropije termodinamičkog sistema, kada se molekule gasa uređuju međusobno (ujednačavajući međusobne udaljenosti) smanjujući komunikaciju prema vani, na što iz vana gledamo kao povećanje nereda. Brže širenje poluistina od instina društvenim mrežama, ili lakše kodiranje nego dekodiranje, takođe su posledice škrtarenja prirode emisijama informacije.

Isti minimalizam je i svojevrsna šedljivost koja akumulira informaciju. Može se dokazati (moje nove teoreme) da je „fizičke informacije“ sve više u odnosu na „tehničku“ (klasičnu, Šenonovu) što je sistem složeniji. Otuda živo biće ima informacije u višku, jer je dovoljno složenog fizičkog sastava.

Tela se viškova svoje informacije nastoje otarasiti (princip minimalizma), ali to ne ide lako, jer je sva okolna supstanca popunjena. Živa bića tako spontano umiru na rate kroz interakcije, predajući informaciju neživim tvarima u povoljnim događajima, ili se rešavaju viška organizujući se. Ovom spontanošću ljudi stare ili se odriču lične slobode (informacije) u korist društvene organizacije. Bukvalno možemo reći da nas život i pravni sistem ubijaju. Život je želeo da nastane tako kako nije želeo da nastane, a taj dualizam specifičnost je informacije, principa njenog minimalizma. Još jednom pominjem, još uvek nepoznatog u nauci.

Upravo to spontano gomilanje informacije u manje složene oblike života, a zatim prenos informacije iz manje složenih individua u složeni kolektiv, koji evolucijom može (ali ne mora) postati novo složenije živo biće, je važna karika koja je nedostajala Darvinovoj evoluciji. Konzervacija informacije i princip minimalizma su pokretačke „sile“ evolucije života, jer bi samo golo nasumično odabiranje težilo neredu, a ne visoko organizovanim životnim formama.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime