РАСТКО ВУКОВИЋ: Умиремо спонтано и на рате

0
378
zakon velikih brojeva

Дарвинова еволуција иде у прилог теорији физичке информације, јер признаје изборе. Тако констатује један анонимни колега, па ме пита: Има ли нешто у тој новој теорији што би ишло у прилог Дарвиновој еволуцији? Ово питање води до тешке теме и важног позитивног одговора за саме основе теорије физичке информације и надам се да ћу га знати занимљиво елаборирати.

Теорију физичке информације заправо сматрам математичком теоријом, али је моделирам према принципима конзервације, минимализма и јединствености информације који је (обострано једнозначно) пресликавају на материјални свет. За дефиницију живота довољна су само прва два, али је само први од ових принципа мање-више познат науци, може се рећи, јер је још увек тема проверавања.

Подсетићу да се у закон одржања (конзервације) информације до недавно претежно сумњало, па је и сам чувени енглески физичар Стивен Хокинг (Stephen Hawking, 1942-2018) својевремено тврдио да „црне рупе једу информацију“, јер снажна гравитација коју та небеска тела стварају не дозвољава да ишта из њих излази, па ни светлост.

Хиљаде научних радова тада су „потврђивали“ идеју неконзервацију информације, на  пример, позивајући се на папир са текстом који запалимо и информацију текста уништимо заувек. Тек је недавно познати амерички физичар Саскин (Leonard Susskind, 1940-) објаснио зашто црне рупе не поједу информацију, а објашњење је прихватио и сам Хокинг.

Укратко, док тело пада ка хоризонту догађаја црне рупе, релативно време му успорава до нуле и једнако се скраћују радијалне (ка центру гравитације) дужине, а сам процес траје бесконачно дуго. Извана посматрано, тело тежи да постане дводимензионална слика на сфери око црне рупе, никада не одлазећи у онострани свет. Његова 2-Д информација, сама суштина његове материје, у свој својој почетној количини стално остаје са нама. То би био космолошки доказ конзервације.

У квантној механици, квантна стања (скупове честица) представљамо векторима тзв. Хилбертовог простора, а промене (физичке еволуције) тих стања – унитарним операторима. Поента је у томе да су унитарни оператори линеарни, јединични и реверзибилни, што значи да се променама квантних стања одржавају многе величине константним, а међу њима и информација. То би требало бити довољно, јер квантна механика је данас најтачнија грана физике, па према томе и најтачнија теорија коју имају природне науке уопште.

Међутим, рекох да „математичка теорија физичке информације“ заправо и није теорија физике, па за њу доказивање физичким експериментима не важи. Зато наглашавам да је квантна механика репрезентација Хилбертове алгебре апстрактних векторских простора, а поменути унитарни оператори због реверзибилности обезбеђују симетрију квантних стања (пре и после деловања), а затим, према Нетеровој теореми, ако имамо симетрију онда имамо и одговарајући закон одржања. И то је то.

Конзервација информације и интуитивно је видљива. Наиме, ако би информација могла настајати из ничега и нестајати у ништа, онда не бисмо могли веровати физичким експериментима. Прошлост не би била научно истражива, она би се тек тако мењала са настајањем и нестајањем информација. Памћење би било бесмислено и губила би смисао комуникација уопште.

Толико о конзервацији информације. Минимализам следи, узмимо, из става да се највероватнији догађаји најчешће реализују, а такви су најмање информативни. Наиме, када знамо да ће се нешто десити и то се деси, то онда и није нека вест. Минимализам у физици видимо у спонтаном расту ентропије термодинамичког система, када се молекуле гаса уређују међусобно (уједначавајући међусобне удаљености) смањујући комуникацију према вани, на што из вана гледамо као повећање нереда. Брже ширење полуистина од инстина друштвеним мрежама, или лакше кодирање него декодирање, такође су последице шкртарења природе емисијама информације.

Исти минимализам је и својеврсна шедљивост која акумулира информацију. Може се доказати (моје нове теореме) да је „физичке информације“ све више у односу на „техничку“ (класичну, Шенонову) што је систем сложенији. Отуда живо биће има информације у вишку, јер је довољно сложеног физичког састава.

Тела се вишкова своје информације настоје отарасити (принцип минимализма), али то не иде лако, јер је сва околна супстанца попуњена. Жива бића тако спонтано умиру на рате кроз интеракције, предајући информацију неживим тварима у повољним догађајима, или се решавају вишка организујући се. Овом спонтаношћу људи старе или се одричу личне слободе (информације) у корист друштвене организације. Буквално можемо рећи да нас живот и правни систем убијају. Живот је желео да настане тако како није желео да настане, а тај дуализам специфичност је информације, принципа њеног минимализма. Још једном помињем, још увек непознатог у науци.

Управо то спонтано гомилање информације у мање сложене облике живота, а затим пренос информације из мање сложених индивидуа у сложени колектив, који еволуцијом може (али не мора) постати ново сложеније живо биће, је важна карика која је недостајала Дарвиновој еволуцији. Конзервација информације и принцип минимализма су покретачке „силе“ еволуције живота, јер би само голо насумично одабирање тежило нереду, а не високо организованим животним формама.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име