Саша Карановић: „Мрачајски прото“ је побиједио!

0
396

Бањалучки редитељ Саша Карановић освојио је на недавно одржаном Међународном филмском и музичком фестивалу „Кустендорф“ специјалну награду за филм „Костакурта“ који је у поднаслову означен као „бајка о Сатанкрајини“.

Тешко је натјерати Карановића да прича о било чему, а да се у тој причи не помињу алегорија или контекст. Будући да Карановић у џепу носи и титулу магистра филозофије. Али, натјерали смо редитеља да успава филозофа и потом смо бесједили о „Костакурти“ и о Крајини.

Шта значи Крајина за Вас?

За мене је Крајина првенствено посебна поетика. Прије него што је једна специфична врста територије која постоји широм свијета, прије него што је историјска категорија, прије него што је политичка категорија – она је за мене поетика.

У почетку сам мислио да је моја слика Крајине крајње лична, да је ријеч о личној поетици. Онда сам открио да постоји колективна поетика у књижевности и у музици, на примјер, која је сродна мом осјећају тог појма. Открио сам Крајину код Кочића и код Куленовића. Њих двојица су за мене били веома знајачни.

Наравно, та поетика постоји и код Ћопића, али на другачији начин. Увијек сам мајци говорио – јер је та Висока Крајина њена очевина – да никада у животу нисам видио племенитог Крајишника у селима у којима сам боравио. Поготово не племенитог мушког Крајишника.

Јесам видио племените жене, али су мушкарци најчешће личили на Кочићевог „мрачајског проту“. То је поетика која у себи има пркоса, гротеске и изопачености, али се они увијек посматрају из перспективе љубави – некаква милина гротескности, попут ријечи „крвца“, попут тог тепања липтећој крви ближњег.

Мени се та гротеска чинила лијепом, плашила ме, али сам је у исто вријеме видио и у себи, у свом ђеду, свом комшији – у људима које волим. Зато сам покушао да видим како је могуће вољети гротеску, како је могуће мислити да она у себи крије некакву доброту, па тиме и истину.

Да ли је та изопачена Крајина заправо Ваша Сатанкрајина?

Јесте. Хтио сам да нагласим да се ради о изокренутим вриједностима. Одатле то „сатан“. Хтио сам да покажем шта се дешава са појединим ликовима када клону духом, шта се дешава када Кочићев или Ћопићев племенити Старац уђе у црнило. Зато се препознаје дух Кочићевог „мрачајског проте“ који је његова најмодернија приповијетка, па ми је и због тога био занимљива грађа за играње. Уосталом, сматрам да је Мрачајски прото побиједио у Крајини и да је и због тога, на жалост, најмодернији Кочићев лик.

Да ли је „мрачајски прото“ свјесна референца у „Костакурти“?

Та структура доласка и посјете куму је највећа референца на Кочића. Тамо два дјечака одлазе да виде најгорег човјека у читавој Крајини, Проту, а код мене група локалне дјеце води једног градског „дечка“ да посјети свог старог кума и да га наговори да нипошто не долази на славу. Прота код мене постаје Кум, имамо водиче и откривање тог необичнг лика, а остало сам скрпио са разних страна и мало шта заиста има директне везе са Кочићем.

Колико је улога кума значајна у српској (псеудо)митологији?

Кум има значајне функције. У неким крајевима кум нема улогу какву има у Крајини. Знам за обичаје када се кум чека, када је почасни гост, када га дјеца дочекују и љубе у прса. Тај Прота је могао остати прота и код мене, али примарни мотив филма је слава, односно антислава како је то тачно описао један колега након гледања филма, тако да је Прото постао Кум.

Зашто слава?

Почело је чисто као интересовање за тај наш слатки феномен ужасног претјеривања и пркошења око светог, молитвеног, хришћанског пира. Слава јесте гозба, па јој и приличи пировање, али сви знамо да је слава много више од окупљања око супе и сарме. Иако и то двоје заслужују светковање.

Некако је она добра слика нас и даје толико простора за драму. Ту је традиција, породица, паганство, хришћанство, а не зна се око чега смо више погубљени. Поготово тај спој хришћанског догађаја и експлозије апетита ми је битан, јер и једно и друго, и догађај и апетит, сматрамо неотуђивим дијелом свог идентитета.

Каквог је карактера лудило насловне јунакиње?

Она се сама десила. Тај лик развијам даље, јер сам се огријешио о њега. Она је у овом филму била изговор за гомилу разних фасцинација. Један дио приче о Костакурти је потекао из приче о Змају од Шипова и момку који је био његов роб. Виђао сам такве људе по селима. Хтио сам да их покажем, али да их истовремено не инфантилизујем или поружним. Можда је то гријех, али то је дио приче. Костакурта једина разумије гдје се налази. Њу више ништа не може да изненади. Зна да не може да изађе одатле. Она је извиђач. Познаје терен и менталитет. И она се по том терену и по том менталитету креће као риба у води. Она је водич кроз свијет Крајине. Оно што је у Кочићевој приповјеци.

А Цецина пјесма „Личиш на мога оца“?

Чудна су то времена била. У тој пјесми су се срели Цеца, Марина Туцаковић и Фута. О њима појединачно можемо свашта рећи, али деси се, на маргинама њихових талената и мана, значајна ствар која је изузетна и лијепа. Као што је лијепа та пјесма. Та дивота поп-културе која у лаке и фриволне ноте може да сакрије велике истине.

А „Личиш на мога оца“ је рањива пјесма, пјесма која говори о женама. И која ме враћа на причу да сам племените Крајишнике виђао искључиво међу крајишким женама, мајкама или бакама. Због тога лик Костакурте желим да конкретизујем, да даље радим на њему. Она није јуродиво дијете, али на њу гледају тако. Јуродивост је ваљда грцање истине.

Да ли је за редитеља отежевајућа околност када пише сопствени сценарио?

Мислим да постоје двије врсте редитеља – они који знају да ће се бавити само режирањем, односно који траже материјале и они који пишу сопствене ствари. И даље желим да напишем добар сценарио. Од почетка до краја. Не пишем за друге, пишем за себе, без обзира на то да ли ћу касније сам режирати тај текст или не.

Tражим помоћ у литератури и од тога градим свој свијет, своју сцену. Немам неки пијетет према изворима које корстим, безобразно узимам слике и сцене чисто на појавном нивоу, али претпостављам да се сродност тих материјала касније сама манифестује мимо мене. То се десило и са овим филмом, јер и даље не могу до краја да станем иза свега што он говори. Мало сам аљкав по том питању, али надам се да ћу се уљудити ускоро.

Да ли филозоф смета редитељу?

Избјегао сам ту ситуацију. Морао сам да је избјегнем. Што даље идем од концептуалног мишљења, осјећам више задовољства и успјеха у филму. Зато узимам слике и сцене, чисто на нивоу укуса, па их спајам у нешто веће, а да не знам често шта оне саме по себи значе или шта хоћу да кажем с њима.

Тек касније, када дођем до конструкције филма, покушавам да видим зашто сам написао нешто или зашто сам посудио нешто из неке књиге или филма. Најчешће ми се не свиђају ствари које тако сазнам о себи и свом укусу. Онда можда концептуалишем и филозофирам да би се оправдао сам себи.

Република Српска је за 20 година направила само један филм. Да ли су заиста проблем само паре?

Ствари реагују једна на другу. Нису статичне. Сад кад погледамо сами себе и видимо оскудицу израза, видимо немуштост своје културе, лако ћемо рећи „па да, не радимо, лијени смо“. Али кад имаш паре и кад имаш индустрију, онда проговарају чак и они на које ниси мислио, они од којих то можда ниси ни очекивао.

Паре подразумијевају пажњу о стварима, организацију, промисао – то значи „паре“. Када кажемо „нема пара“ обично то значи да сте препуштени себи и личној глади духа да се нечег докопате, да нешто сазнате и нешто урадите. Сулудо је једну културну политику посматрати са тог спартанског угла: ко преживи дивљину, тај вриједи.

Јер није преживљавање спорт о којем овдје говоримо, него брига, свјесна брига. Мој филм је производ такве бриге, бриге мојих професора на Академији, бриге Саше Хајдуковића, бриге Бране Јанковић и „Босоноге“ продукције, бриге Ћеле и Радетића из „Номад филма“ и многих других људи. И ево, као резултат те бриге имате „Месо“, имате мој филмић, имаћете „Кости“ и сустићемо тај јаз између година које су прошле и броја филмова које смо направили. Надам се.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име