САША ШМУЉА: Цјеложивотно учење

0
394
O humoru

У појединим друштвима одавно постоји нека врста језичке полиције која се стара о исправности и чистоти језика у јавној употреби, док се у некима говори чак и о мјерама лингвистичке безбједности.

У првима постоји репресија над сваком врстом јавног одступања од норме, а у другима нема толеранције према страним ријечима и утицајима. Између осталог. Код нас, срећом, не постоји ништа томе слично. Толерантни смо према граматичким деликтима, а бодљикаве жице не размотавамо ни пред туђицама, тим вербалним мигрантима из једног језика у други.

Ту и тамо појаве се код нас промотивни материјали помоћу којих се врши популаризација правописне врлине. Понекад тренирамо строгоћу осуђујући ортоепске гријехе ближњега свога, другачији изговор, сва та помјерања артикулације у сеоским, а богме и у градским говорима, погрешне акценте и слично. Због свега тога често етикетирамо друге, често несвјесни да тако производимо отуђеност и предрасуде, претварајући ближње у странце.

Нажалост, нисмо тако брзи на обарачу када је потребно изрећи јавну опомену за неодговорност у вербалном опхођењу или за непримјерену употребу језика у политичкој сфери. Ријетко критикујемо и углавном толеришемо ту врсту немара и ниподаштавања властитог језика, иако смо свјесни да је штета која се на тај начин наноси заједници немјерљива и углавном непоправљива.

Свјестан сам да мисија политичара није превасходно ни језичка ни просвјетна, али би и политичари требало да буду свјесни сопствене одговорности према језику којим говоре. Тај језик је основа за све послове и обавезе које јесу њихова примарна мисија. Дакле, та основа није ни новац, нису то ни статус, ни положај, ни утицај. То је прије свега српски језик. Језик пристојне и примјерене политичке поруке, парламентарног дискурса, квалитетне дебате и коректног опхођења. А не језик политичке и људске простоте, логореје и бахатости.

Заиста, знају ли то неки наши политичари парламентарци? Јесу ли свјесни да врло често, забрињавајуће често користе језик који није достојан Народне скупштине Републике Српске? Јесу ли свјесни да се често вулгарно и непримјерено изражавају? Јесу ли свјесни да су језик којим говоре добили у насљеђе од оних који су га много боље чували и његовали у много тежим условима и временима? И да је то језик који би и они сами, исто тако, једнога дана некоме требало да предају у аманет.

И поред свега наведеног, желим да вјерујем да у нашем друштву још није дошло вријеме за формирање језичке комуналне полиције. Због тога вријеме које нам предстоји и преостаје мора бити вријеме много израженије свијести о језику. Сопственом језику.

Имајући у виду чињеницу да живимо у ери великих прича о цјеложивотном учењу и континуираном стицању ове или оне врсте знања, нажалост, морамо констатовати и да се о цјеложивотном учењу и његовању сопственог језика овдје разговара вјероватно и понајмање. Ако се уопште и разговара. А таква врста учења и усавршавања нам је, очигледно, највише потребна. У политичкој, а и бројним другим сферама.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име