САША ШМУЉА: Ћутање академске заједнице

0
421
O humoru

На овај проблем политичари, политиколози и новинари све чешће скрећу пажњу, позивајући универзитетске професоре и академску заједницу на храброст и одговорност јавног критичког наступа.

Говори се о томе како интелектуалци ћуте, како немају рачуна или се боје да проговоре, како универзитетски професори сједе затворени у својим кабинетима и томе слично.

Но, јесмо ли се икада запитали да ли су конформизам и кукавичлук једини разлози за ово ћутање и да ли то заиста важи за цијелу академску заједницу? Да ли смо у мору генерализација, углавном негативних, отворени за могућност да постоји и неки трећи, дубљи и озбиљнији разлог?

До акутне неукључености академске заједнице у политички живот и политичке процесе овдје није дошло преко ноћи нити је то проблем који је могуће отклонити олаким дијагнозама из домена незрелог политичког мишљења и закључивања линијом слабијег отпора.

Осим ако није активни политичар, политиколог или социолог, један универзитетски професор, упркос горепоменутим прозивкама, овдје ријетко када и добије прилику да јавно, у медијима, (про)говори о друштвеним или политичким темама (при томе не мислим на стручне теме), да их јавно прокоментарише као академски грађанин или просто као грађанин ове земље. Ја лично ниједном до сада нисам имао такву прилику, макар у једној јединој реченици.

Немојте ме погрешно схватити, нисам ни луд за медијима, порталима, једностраним уређивачким политикама, нисам се лично осјетио прозваним, али јесам размишљао о томе да ли су набројанима заиста потребни универзитетски професори књижевности, језика, умјетности, филозофије, архитектуре, агрикултуре или машинства (наводим само неке), као образовани људи који одлично разумију свијет око себе, који имају своје мишљење и којима није до тога да цијелог живота буду етикетирани као фахидиоти.

За њихове ставове, ако су већ толико пожељни, неопходно је отворити медијски простор, јер они га сами немају нити могу обезбиједити, изузев у виду профила на друштвеним мрежама или неких других приватних домена на интернету. Но, питање се може и овако поставити: јесу ли медији овдје и данас толико независни да могу да испоштују принцип „audiatur et altera pars”, да могу да испрате плурализам мишљења, укључе супротна стајалишта и промовишу различита гледишта?

Јер, академска заједница није заједница у правом смислу те ријечи, није политички субјект, нема унисоно политичко мишљење нити идеологију. Она је скуп појединаца који можда дијеле исту афилијацију, али не и исто политичко мишљење или став. Те различите појединачне ставове апсолутно не би требало генерализовати ни пројектовати на цијелу академску заједницу, баш као ни појединачне успјехе или неуспјехе њених чланова.

Ако, с друге стране, говоримо о потенцијалној политичкопартијској дјелатности универзитетских професора као моделу укључивања, јесмо ли се икада запитали постоји ли неки озбиљнији разлог због којег поменути у великом броју немају повјерење у постојеће партије, њихове кадрове, идеологије, реторику, пропаганду и слично? И због којег у великом броју не желе учлањење у те исте партије, па самим тим немају ни приступ њиховим ресурсима, инфраструктури, механизмима ширења утицаја и слично.

Осим тога, шта ћемо са нестраначким кадровима на универзитету, који нису нестраначки зато што су тако у могућности, зато што су самозатајни, лијени да политички мисле или да учествују у јавном животу, него зато што сматрају да је тако исправно? Да је само на тај начин могуће приближити се идеалу објективне истине, која је једино мјерило храбрости, етике и одговорности универзитетског професора у свим областима, па и у области политичког мишљења. (Овим се, наравно, не критикује било чија политичка активност или припадност.)

Када се има у виду све ово и када се узму у обзир сви разлози за медијско и политичко ћутање академске заједнице, понајвише они суштински а понајмање они из домена стереотипије, онда када се у овом друштву од темеља почне градити политичка култура и култура дијалога, онда када се нове политиче ере и нове политиче елите не буду промовисале прозивкама и препоручивале увредама, када се политика буде водила у домену аката и аргумената, када се генерално упристоји политичка али и медијска реторика – за шта није неопходно много труда нити (академске) памети – може се очекивати и значајније учешће универзитетских (и не само универзитетских) професора у политичком животу ове земље. До тада, нисам оптимиста.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име