САША ШМУЉА: Кланац прича

0
96
ćutanje

Кланац прича је за мене најбоља Ћопићева метафора, најпоетичније мјесто, простор среће, срце Ћопићевог стваралаштва. Толико је ту симболике сажето и емоција згуснуто. Није то утопистичка визија нити Ћопићева тежња да створи савршено другдје. Није то ни изгубљени рај, то је, ако ћемо право, пронађени рај или безвремени лични рај у којем живе неки Ћопићеви ликови.

Не зна много људи за тајну Кланца прича нити су се ту многима десиле бајковите пустоловине. Кланац је и реални, али и повлашћени простор. Чак и када се у њега учитава ратни реалитет, па су ту неке радиостанице, радионице за поправљање оружја и томе слично, имамо осјећај као да се ради о безвременом свијету и посљедњем прибјежишту.

На питање зашто баш Кланац прича, сам писац даје одговор: „Зато што свак из околине зна бар једну-двије приче о чудним догађајима и доживљајима из тога кланца. А тек неки сиједи ђедо или каква брката баба, ихај, знају их пуну пунцијату торбу, и још би претекла понека да се нађе за чобане кад их бака замоли да јој причувају жуту краву без једног рога.” То је тек почетак, а већ се шире зјенице дјетета у нама. Ћопић у виду Кланца прича и сјећања на безбрижне пустоловине у њему метафоризује колијевку дјетињства, што је једини рај који овдје нема премца и једини непресушни извор прича које су то дјетињство немјерљиво богатиле и напајале.

С меланхолијом се у овом моменту присјећам своје баке која је мени у дјетињству била нека врста Ћопићевог млинара Дундурија, јер је на сваку ситуацију одговарала тако што ми је причала, без обзира да ли ме је нешто бољело, да ли ме требало успавати или ми просто – причати причу. А причама је називала управо бајке, никад није користила израз бајка. Те приче су за мене имале тада, не неко естетско значење него управо оно осјећање заштићености и блажености какву осјећа, рецимо, мали Илијан кад га Дундурије заштити и заувијек страха ослободи његову дјетињу душу.

У том смислу Кланац прича јесте рај, рај дјетињства као јединог доба у којем је човјек поштеђен страхова и других животних демона. Зар није дјетињство тај рај у који вазда можемо да се сакријемо од спољњег свијета, па и рехабилитујемо своју уморну душу? И зар то не чинимо дјетињаријама редовно, враћамо се изнова у неку Пећину малог мачка како бисмо себи начинили управо тај повлашћени простор, недоступан другима, и тамо пронашли рјешење за оно с чиме не можемо да изађемо на крај у стварном животу. Тек потом се та симболика може односити на неку спознају или просвјетљење.

Код Ћопића бисмо могли, руку на срце, пристати на то да у Кланцу прича или у Пећини малог мачка нема ничега фантастичног и да би то могла да буде тек симболички исказана реалност једног, заиста, тамо неког кланца и неке тамо крајишке пећине, случајно откривене у простору и времену. Но, у симболичкој равни Ћопићевог дјела не можемо пренебрегнути да се ради о пећини која постоји у значењском пречнику од простора дјечије среће, па до самоспознаје зрелог човјека. Код Ћопића и једно и друго.

Ћопић своју зрелост достиже стварањем најбољих дјела посвећених дјеци. Иако у роману за одрасле (Делије на Бихаћу), Кланац прича је један од оних мотива који су и те како пријемчиви за дјецу и оне који су остали дјеца. Почев од имена његовог сталног становника: Дундурије. Једном тако наглас изговорих Дундурије, кад ће мој син, тада још сасвим мали дјечак, прекидајући неки свој „посао”: Дундурије?! Ко је Дундурије? Пажња одмах привучена сто посто, зјенице одмах цакле.

Даље, то су код Ћопића наглашено и вишеструко заштићени простори. Тамо не може да допре рат, тамо не могу да се увуку зла овога свијета. Зато и јесте рај. Зато Пећина малог мачка и у њој кућица представљају врхунац Ћопићеве лирске архитектуре, његовог демијуршког настојања да начини и што боље ушушка дјечији рај или рај дјетињства.

Теорија књижевности данас бројним појмовима одређује такође бројне поступке и односе тзв. секундарних свјетова према оном примарном. Код Ћопића се Кланац прича свакако може дефинисати као такав, секундарни свијет или простор. Кланац је субверзиван, јер у овом случају садржи тајну активност, не само у служби револуције, него и у служби дјетињства.

Слично је и у роману Орлови рано лете, гдје дјечаци такође имају посебно заштићен и нарочито изолован простор за своје дјетиње „субверзивне” активности. Тај простор је алтернативан, а не бих се усудио да га назовем и хронотопом, јер ми се некако чини да је категорија времена у Кланцу прича добрано, ако не и у потпуности укинута. Идеалном Кланцу прича. Дундурије нема године. Прича, као и ријека која покреће распричани млин, нема трајање и, иако тече, не мијења се, насупрот важећем мишљењу да се све мијења.

Све то веома снажно имплицира, ако не вјечност, а оно непролазност. Дјетињство као можда најпролазнија и најламентованија категорија човјековог живота, можда је тим Ћопићевим алтеритетима управо сачувана од пролазности. На крају, дезидеративни, прижељкивани идеални свијет који читаоца не може оставити равнодушним. У ратном времену или у некој другој невољи када смо дјеца (али и када смо одрасли) прижељкујемо неки спас, неки тајни пролаз у бољи свијет, неки чаробни ормар или неко чаробно огледало.

Погледајмо само како је то великим писцима било могуће умјетнички оваплотити и овјековјечити. Петар Пан је у Недођији, Алиса је у Земљи чуда, Дороти је у Озу, све то на овај или онај начин метафоризује игру, фантазију и дјетињство као авантуру која нема крај. Хари Потер је сироче као Илијан, а његов свијет чаробњака је такође алтернативна, фантастична реалност у односу на примарну стварност у дјелу.

Фродо Багинс лијечи ране у вилинском Ривенделу као Ђурајица Орајар у Кланцу прича, и један и други у безбједној зони око које се ковитлају мрачне силе и ишчекују одсудне битке. Прибјежиште је увијек неопходно, дјечија књижевност је препуна алтернативних свјетова и у једном свом аспекту чак је ескапистичка. Бијегом од сурове стварности одувијек су се градили овакви свјетови, било у души, било у књижевности која их на најубједљивији начин обликује.

Дундурије је дефинитивно крајишка верзија и стилизација неких древних старословенских митских бића, али ништа мање ни Лијан, ако узмемо у обзир да су стари Словени у својој религији имагинирали бића која су господарила пољима (нпр. Полевој, Полевник) итд. Наравно, никад то неће бити дословно онај неко из митологије, религије или књижевности, али довољно је да подсјећа.

Ћопић је најјачи у тим реминисценцијама, у подсјећањима на велике теме и ликове свјетске књижевности. Као што су донкихотовска тема и, уопште, сервантесовски, па и шекспировски хумор. Но да ли само хумор или нешто мало дубља суштина, суштина коју наговјештава тужно, меланхолично лице које угледамо кад јунака замислимо без комичне маске. Као што рекох, за мене је доброта јунака, његова беневолентна лудост и у исто вријеме пуна свијест о томе да је безазлена луда, нешто што Ћопића најснажније везује за Сервантеса.

Алонсо Кихано је Добри, а тај епитет би могао да понесе и сваки Ћопићев јунак и то управо овако, написано великим словом. Лијанова или Јовандекина игра, њихове маске народних луда, крију тужно лице њихових индивидуалности, али и реалности које својим смијехом обликују, оплемењују. Та доброта, чиста, непатворена праведност његових јунака, за мене је оно најплеменитије у Ћопићевом дјелу, то је оно што и најснажније свједочи о рајском.

Дундурије је нека врста живог кумира, чувара светих гајева, повлашћених простора који су у древна времена такође били нека врста азила. Чудесно је колико је тога свјесно или несвјесно унесено у књижевност, нарочито у дјелима писаца који су, попут Ћопића, живјели и стварали на самим изворима фолклорне баштине чији незапретени слојеви фасцинирају до лудила.

Кланац прича би, сљедствено томе, могао бити и нека врста Елизија, простора који је био повластица праведника и блаженика код старих Грка, отуд Јелисејска поља која је већ Аристофан у својим Жабама смјестио у подземни свијет. И да, куд год окренеш, Ћопићеви реалитети на овај или онај начин комуницирају с другим свијетом, са заумним и оностраним, а прилагођава их, наравно, потребама књижевности и читалаца.

То смирење душе, та читалачка дјетињска атараксија коју безмало свако код Ћопића проналази, невјероватан је дар и наш писац га литераризује као неко ко је и сам напојен тајном фолклорне магије. Кланац прича је извор и исходиште те приче и те тајне, и заиста јесте повлашћени простор, простор повлашћених, симболички рај.

Али тек нешто мало прије тог значењског слоја, налази се онај фасцинантни слој народне, фолклорне имагинације, за коју је Кланац прича мјесто на којем се прича и човјек сусрећу, препознају, међусобно прожимају. Мјесто на којем прича настаје као нови ентитет, мјесто које подстиче имагинацију на стваралачки чин. Па каже: „Не треба се чудити што и ово чудно клопарање на укривеној стази изазива свакојаке мисли. Шта би то могло да буде? Можда се опет догађа нешто од чега се прави таква прича…”

Кланац прича је овдје налик оној славној Вуксановићевој Семољ гори, која је својим изгледом, звуцима и појавношћу уопште, заправо подстицала народну имагинацију и стварање приче. С разликом у томе што је код Вуксановића претежније то голетно, демонско и хтонско у значењима и поријеклу, док су код Ћопића, рекли смо, бујност, крајишка природна љепота, људска доброта и праведност квинтесенцијални састојак приче.

Приче, а и пјесме, нема овдје суштинске, а камоли жанровске разлике. Своју прву пјесму Илијан је запјевао с Дундуријем. И од тада је непрестано пјева, непрестано с његових пољарских уста теку разиграни и дјетињасти стихови, милујући добротом другу дјецу. Играјући се строгоће и лудости, Лијан заправо добротом милује све те дјечаке и одметнике, касније војнике и крајишке делије.

Прича и пјесма не престају. Уз Бранка Ћопића вриједи да смрти нема, али приче и пјесме има, и чудесне басне у сате касне. И туге и меланхолије. И звука удаљеног сеоског млина из дјетињства. Кланац прича је „зачаран”, али не сам по себи, него зато што смо га сами, својом маштом и својом насушном потребом, таквим начинили. Ради свога разговора, што би моја бака знала рећи.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име