САША ШМУЉА: Можемо ли бити као дјеца?

0
246
ćutanje

Прије неколико дана моје млађе дијете ме упитало: „Тата, хоћемо ли се ми икад морати одселити одавде?” У мени се тог тренутка усковитлало милион ствари, али сам покушао да јој мирно одговорим и дам обећање да нећемо. Након тога, услиједило је ново питање: „А зашто сви морају да се селе?”

Кад порастемо, на лакши или тежи начин научимо да је све то нормално, да одлазе и да се селе пријатељи, комшије, драги наставници, суграђани. Нормално је и ми да се селимо, да одлазимо од родитеља, пријатеља, суграђана. Нормално је и да смо тужни због растанака. Све је нормално кад порастемо. Али, док смо мали желимо само да знамо да наша мала тврђавица, наше сигурно мјесто под сунцем заувијек остаје ту гдје јесте и да се то никад, ама баш никад, неће промијенити. То сазнање би требало да буде, дословно, једно од дјечијих права.

Као неко ко се селио двадесет пута у животу и чија је прва тврђавица нестала у ратном пламену, поприлично сам огуглао на селидбе. Као неко коме су у истој години, много прије ових миграција, одселили најбољи пријатељ и најбоља пријатељица, отврднуо сам и на одласке људи из свог живота и своје околине. (Свакако, нисам ни једини ни усамљен у свему овоме.) Али, оно што никако не бих могао поднијети, то је да не испуним обећање своме дјетету, обећање да ћемо остати ту гдје јесмо све док постоји то дијете у нама.

Знам да ће многи помислити да је све ово алузија на наше актуелне друштвене и политичке прилике, сеобе, одласке итд. ОК, свјесно ризикујем да будем схваћен као неко ко патетично жели ријечима и емоцијама да заустави неумитну сеобу народа, одлив пријатеља, кумова, комшија и колега, нешто типа „остајте овдје”, наводно из политичких разлога.

Јер, актуелне сеобе и јесу, прије свега, ствар политике. Политике коју су међу собом договориле најмање двије државе: једна којој треба свјежа крв да би преживјела и друга, која из истог разлога крв пушта сама себи, притом упорно заборављајући да је ову понекад потребно и зауставити да би се преживјело. Или покушало преживјети.

Никоме ко је отишао не треба замјерити што је отишао. Свако тражи своју срећу и срећно му/јој било. Срећа је некоме у новцу и статусном симболу, неком у престижнијем радном мјесту, некоме у изборној побједи или политичкој освети, а неком само у ономе што може усрећити његово дијете и дијете у њему. Питање је: хоћемо ли одласком заиста промијенити своју судбину и судбину своје дјеце, нарочито с обзиром на ово посљедње, најважније.

Одговор не знам. Знам само којим и каквим људима не желим ни најмању срећу у томе што раде. То је онај сој због којег дјеца и данас питају родитеље зашто сви морају да се селе. То су они због којих многа дјеца и морају да се селе, да заједно с родитељима напуштају простор среће, срце и колијевку свог дјетињства. Или да тугују за другарима који су одселили. Они због којих овдје родитељи многе дјеце губе или уопште не могу да нађу посао. Због којих преживљавају на мизерној плати. Због којих не могу одвести дјецу на море. Због којих многи нису ни постали родитељи. И због којих неки родитељи, многи родитељи у овој (и не само овој) држави, нису у могућности да испуне дато обећање. А жељели би.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име