САША ШМУЉА: О човјеку и псу

0
203
Saša Šmulja Autošovinizam

Потпуно је јасно да је вијест да је човјек ујео пса, а не обрнуто. Барем за већину. Исто тако, вијест је нечија спорна диплома, а не она стечена на исправан и мукотрпан начин. У том смислу, савршено ми је јасно да је новинарима и јавности занимљивији онај ко има спорну диплому (или се сумња да је има), него онај ко ју је легално и заслужено стекао.

Па ипак, када је о овој проблематици ријеч, вијест би, на примјер, требало да буде нека конкретна спорна диплома (са именом и презименом). Не бих рекао да су таква вијест многобројни текстови који овај проблем третирају само уопштено. Не бих рекао ни да у њима има било шта спорно. Али бих рекао да, у лавиринту наше цјелокупне друштвено-политичке ситуације (па и менталитета), најмање погађају оне на које су критички усмјерени.

Наравно, критике у овом домену су више него неопходне. Неко ће рећи и да таквих критика никада није довољно, да се тако врши притисак на институције система и слично. Међутим, бојим се (и у томе заправо видим проблем) да продукција тих критика одавно не даје жељене резултате у домену јавне и правне дисквалификације лажних дипломаца, мастера или доктора наука, па најзад и одговорних институција. Још већи проблем видим у могућности да штету трпи, заправо, неко други.

У таквој ситуацији, одлика доброг новинарства и доброг уредништва у данашњим медијима, чини ми се, требало би да се састоји од способности да се открију спорне дипломе, али и од мудрости да се препозна тренутак у којем константно дугогодишње присуство ове теме у јавности, критика система и, нарочито, изостанак резултата те критике почиње да иде на штету оног здравог и позитивног што у области високог образовања (и образовања уопште) без икакве сумње постоји.

Та штета је зачета у медијском простору, а може да има озбиљне посљедице. Може да утиче на репутацију овдашњег високог образовања, да у вези с том темом негативно уопштава јавно мишљење, да ствара негативне стереотипе, да омаловажи све оне који су образовање овдје стекли (или стичу) мукотрпним радом, да обезвриједи дипломе овдашњих јавних универзитета итд.

Ако у вези с овом темом погледамо само коментаре на друштвеним мрежама (а они су већ постали сасвим легитимна грађа у бројним научним радовима), та штета је већ направљена. Имаоци фалсификованих и нелегално стечених диплома постали су (макар и у шали) нека врста хероја јавности, док су они који су годинама гријали столицу постали губитници, јер шта би друго и могли постати у оваквом систему вриједности.

Е, о тим „губитницима” бих ја волио да слушам, о њима да ме медији информишу. Што опширније – то боље. Волио бих да се и медији и јавност заинтересују, рецимо, за људе који овдје вриједно и честито пишу докторате, који данима и ноћима истражују, експериментишу, пишу и објављују. Да сви видимо како изгледа њихов радни дан, да видимо како пишу, о чему пишу, шта истражују, како размишљају, шта критикују, које проблеме имају, како им друштво и институције могу помоћи, како живе и чиме се још баве.

Можда сам усамљен у овоме, али тако мислим. За мене је вијест и да је пас ујео човјека, а догађај и оне нормалне, природне и позитивне ствари у нашој непосредној околини. И немојте мислити да се овим залажем за некритичко ћутање о ономе што је негативно. Залажем се само за упорно критичко нећутање о ономе што је позитивно. Вјерујем да се на тај начин, не само илузорно, може створити још јачи контраст међу крајностима поменутим у овом писанију, почев од његовог наслова.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име