САША ШМУЉА: О хумору и другим течностима

0
292
O humoru

Меланхолија је врста хумора. Данас би нам оваква мисао зазвучала парадоксално, нарочито ако немамо у виду првобитно значење појма „хумор”.

А то значење заправо је повезано с историјом медицине, тачније с античком хуморалном патологијом у којој је појам „хумор” означавао, у складу с тадашњим разумијевањем људске физиологије, сваку од четири тјелесне течности у човјеку: крв, слуз, црну и жуту жуч. Четири хумора – четири карактера: сангвиник, флегматик, меланхолик и колерик.

Сматрало се да од равнотеже поменутих течности зависи људско здравље. Али, шта бива када се та равнотежа наруши? Када се течности поремете и отму контроли. Шта је лијек за такво стање и која је терапија? Да ли је то заиста хумор у оном нама познатијем смислу и у општеприхваћеном значењу? Да ли је тај и такав хумор средство којим се успоставља баланс између поменутих течности или је хумор сама њихова квинтесенца?

Терапеутско и спасоносно дејство хумора којим се обликује шаљива порука и изазива смијех сасвим сигурно доводи у равнотежу све наше течности и сокове, како год се они звали и како год били схваћени. Хумор дјелује на појединца, али и на цијели колектив. Хумор има своје празнике, фестивале и карневале. Хумор је дио најбољих традиција које је људско биће изњедрило. Хумор је продор свијести спасења, како рече Бела Хамваш. Хумор није увијек оно што насмијава. Без хумора, његовог здравственог али и субверзивног дејства, цијело човјечанство би се одавно претворило у локву слузи или неке друге тјелесне излучевине.

У одсуству правог и здравог смисла за хумор, друштво је данас заиста предмет патологије, прије свега у домену политичке свијести и политичке културе. Политичка пракса своди се на плутање у тјелесној течности по сопственом избору. На избор боје политичке жучи у зависности од идеолошке оријентације и подобности. На одбрану тврдокорних ставова до посљедње капи крви, у друштву које свакодневно плави бујица слузи. Подивљалих хуморалних слузи, али и оних других, које је на овом мјесту сувише скаредно именовати.

У овом тексту, за разлику од неких претходних, нису ме занимали синоними. Умјесто тога, занимало ме постоји ли барем једна ваљана ријеч чије значење је супротно у односу на значење ријечи „хумор”. Многи антоними у овом конкретном случају и у разним рјечницима јесу наведени, али ниједан од њих не предстваља суштински супротно значење. Заиста, шта је то у људској креативности што, насупрот смијеху, изазива тугу и сузе, ту најплеменитију и најинтимнију од свих наших течних реакција?

Јер туга и сузе, за разлику од смијеха и хумора, немају своје празнике, фестивале и карневале. У свом племенитом виду нису дио јавности нити друштвено-интерактивног бића, али су интимно и приватно врло често друга страна исте медаље. Нарочито у свјетлу спознаје да су многи људи од хумора били талентовани да изазову смијех, а за себе стварали сасвим супротну животну стварност, стварност уроњену у црну жуч и обасјану црним сунцем. Није ли та стварност једина и истинска супротност хумора, није ли то онај суштински анти-хумор? И није ли хумор уистину врста меланхолије?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име