САША ШМУЉА: Пећинска

0
81
Pećinska

Док сам читао Сарамагов роман Пећина, пало ми је на памет да у српском преводу много боље него у оригиналу сарађују двије кључне ријечи: „пећ и „пећина” (португалски forno” и caverna”). Некада је ријеч „пећ” код нас означавала и пећ и пећину, односно стијену. Хомонимија као створена за овај Сарамагов роман.

Поменуте ријечи јесу кључне, јер је то прича о једном старом грнчару, његовој породици и његовом псу, једној грнчарској пећи, једној пећини и, како то с пећинама најчешће бива, о једној важној спознаји. Животна спознаја Сарамаговог грнчара Сипријана Алгора била је, као и спознаја Пекићевог керамеуса Симеона Мосхополита, нераскидиво повезана с фуруном и њеном ватреном утробом.

Но, за разлику од аромунског грнчарског мага који је највећу тајну овог заната и ове умјетности открио непосредно пред смрт, португалски тенжатељ је, захваљујући сновиђењу пећи и њене нутрине, спознао једну мрачну истину о савременом свијету, отворио очи и, премда у позним годинама, тек тада почео да живи.

Сновиђење Сипријана Алгора о унутрашњости грнчарске пећи у самом роману се обистинило нешто касније, на јави, у блиском сусрету са случајно откривеном пећином. Конкретније, у сусрету са волшебним отјелотворењем Платонове пећине. Још конкретније, са људским остацима који подсјећају на невољнике из ове филозофско-фикционалне алегорије.

У тој алегорији се, изворно, на хипотетички начин говори о људима који су били спутани, непомични и приморани да са блиске раздаљине гледају у зид, у сјене на њему, да посматрају привид живота док стварни живот и свјетлост постоје негдје иза њихових леђа и изнад њихових глава, њима недоступни и непознати.

Сви чланови породице Алгор схватили су ово невјероватно откриће као знак, опомену и упозорење. Језиви призор довели су у везу са собом и својим тадашњим животом у гигантском стамбено-тржном здању, епицентру потрошачког друштва и дехуманизованих тржишних закона. И – побјегли главом без обзира.

Можемо ли тако и ми? Што даље од тржних центара, потрошачких навика и црних петака. Морамо ли да уђемо у грнчарску фуруну или у Платонову пећину да бисмо схватили да живимо у црној дистопији конзумеризма, потпуно препуштени тржишту и његовим хировима?

Не морамо. Нису ту потребне ни филозофске спознаје ни духовне катабазије, довољно је само признати. Да у свијету подређеном тржишту, као потрошачи али и као понуђачи, све више личимо на несрећне, спутане и обмануте житеље пећине, да више не схватамо суштину проблема, да више не знамо за другу реалност, да нам је видик скраћен а перцепција окована, да троглодитски поваздан блејимо у мобилне привиде, да хипнотички пратимо трендове, да нам је куповина смисао и терапија, да ловимо попусте не капирајући да смо уловљени и да је црни петак дошао управо нама.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име