САША ШМУЉА: Шта је читао Светислав Мандић?

1
148
ćutanje

Од тренутка када од ђачког или студентског џепарца купи своју прву књигу до тренутка када пазари своје посљедње овоземаљско издање у животу сваког библиофила прође неколико брзопотезних деценија. Када се нит потроши, заоставштина сваког љубитеља књиге остаје као поуздано свједочанство о томе ко је он и шта је у животу био.

Од тренутка када је 1941. године напустио родни Мостар и избјегао с породицом у Београд до тренутка када је 2003. године прешао у вјечност, Светислав Мандић је формирао изузетну библиотеку, коју је још за живота оставио у насљеђе Духовној академији у Фочи.

Ова библиотека садржи вриједне часописе, зборнике, монографије и енциклопедије, прије свега из области ликовних умјетности и књижевности, као и много домаће и свјетске белетристике. Као цјелина и као легат уистину је право огдледало Светислава Мандића, пјесника, интелектуалца, академског сликара, кописте фресака и конзерватора споменика културе, познаваоца фрескосликарства и проучаваоца средњег вијека уопште, али прије свега човјека широког духа, широке културе и велике доброте.

Илустрације ради, из његове библиотеке издвојио бих неколико конкретних наслова. (Иако немам неки поуздан критеријум за ову прилику, знам које бих књиге најрадије видио у својој билиотеци.) То би прије свих била прва издања књига На старим огњиштима Алексе Шантића (1913), Лирика Мирослава Крлеже (1919), Приче о мушком (1920) и Љубав у Тоскани (1930) Милоша Црњанског, Варош злих волшебника Станислава Винавера (1920), Јутрења и бдења (1925) и Трокошуљник (1930) Милана Кашанина, Колајна Тина Ујевића (1926), Случај Раба сликара Хамзе Хума (1930), Трајан Анђелка М. Крстића (1932) итд.

Међу бројним журналима скренуо бих пажњу на прве бројеве часописа за средњовјековну умјетност Зограф (1966–1969), чији је дизајнер и први уредник био управо Светислав Мандић. Данас је то један од најбоље рангираних српских часописа. Монографије о страним књижевностима и умјетничким традицијама не могу се ни обухватити неким краћим избором, али свакако плијени пажњу Мандићева библиофилска склоност ка финској књижевности и умјетности.

Око двије хиљаде књига које садржи Мандићев легат и насловима и посветама говори нам данас не само о томе шта је овај умјетник сâм бирао за своју библиотеку него и о томе шта су му други бирали и поклањали. Нису ријетке посвете у којима га много познатији пјесници и умјетници називају учитељем, мајстором и инспиратором. Многима је илустровао или калиграфски украсио збирке или монографије. Светислава Мандића цијенили су и пјесме му посвећивали великани попут Стевана Раичковића и Бранка Миљковића. Афирмативно слово о њему оставили су књижевни критичари попут Предрага Палавестре, Николе Кољевића, Драгана Недељковића и многих других.

Упркос свему томе, а понајвише захваљујући нашем кратком и непоузданом, често идеолошки скученом колективном памћењу као и нашем, још чешће, помодном односу према поезији и истинским вриједностима, Светислав Мандић данас није у читанкама и неким антологијама у којима је и те како заслуживао своје мјесто.

Проучавајући живот, дјело и заоставштину Свете Мандића, сазнао сам и научио много о њему, али нажалост нисам имао част да га и лично упознам. Чини ми се да ми је то на неки начин пошло за руком тек пошто сам, недавно, упознао његову библиотеку, књиге које је он читао, из којих је учио, којима се инспирисао.

Том приликом сам схватио и можда по први пут истински, непосредно појмио како библиотека наставља свој пут и након смрти библиофила и како њено збрињавање представља барем троструку задужбину: према ономе коме је остављена у цјелини, према библиотеци самој (како би остала цјелина), али и према самим задужбинарима. Јер, мало ће шта о њима тако трајно и тако поуздано свједочити као ти наслови на окупу, ријечи или посвете којима су били оплемењени и сами њихови животи и њихова дјела.

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име