САША ШМУЉА: Трансфашизам

0
334
O humoru

Ову ријеч сам најприје изговорио у шали, одговарајући недавно на питање пријатеља у вези с идеолошком и друштвенополитичком ситуацијом у најширем контексту и у времену у којем живимо. Ниједном шалом, међутим, данас није тако једноставно релаксирати напетост поводом свега што се дешава и што је идеолошки оптерећено у јавној сфери, не само код нас него и у свијету.

Ријеч ми је тада зазвучала необично али могуће, те одлучих да провјерим да ли је као таква већ негдје коришћена. И јесте, али само на енглеском и неким другим страним језицима. Упркос томе, колико сам могао да видим, „службеног” значења ове ријечи нема нигдје. А неслужбено, она се користи да означи ангажовану фобију од много чега што почиње на „транс”, па чак и од хране засићене трансмастима. То баш и нису била значења каква сам тражио, боље речено прижељкивао.

Иначе, у енглеском језику постоји више стотина ријечи које почињу префиксом „транс”, а он најчешће значи „кроз”, „преко”, „с оне стране” и слично. На примјер, транснационално је све што превазилази границе једне нације и тиче се друге (или других). Трансдисциплинарно је све што превазилази оквире једне научне дисциплине и укључује другу. По тој логици, трансфашистичко би могло да буде све оно што превазилази границе једног фашизма и призива други.

Јер, фашизам данас уистину није само један. Фашизми су данас многи и у многим сферама. Хипертрофија припадања произвела је у савременом свијету настанак великог броја појава које почивају на матрици колектива као „снопа”, матрици коју чине идеолошка идентификација, унисоно мишљење и наступање у затвореној формацији.

Поменуте појаве почивају и на потреби искључивања, негирања или напросто игнорисања свега онога што не припада пожељном идеолошко-истомишљеничком кључу, савезу подобних и њиховом ексклузивном вриједносном систему. То је данас забрињавајуће чест начин друштвеног повезивања, политичког припадања, па и професионалног остваривања. Плуралитет ових и оваквих појава усуђујем се назвати трансфашизмом, макар и условно (условно само у лингвистичком смислу).

За то вријеме, у земљама попут наше, слабе и урушавају се друштвене, политичке и националне институције. Осјећај припадности идеолошки, политички и социјално до те мјере је первертиран и обесмишљен да је у оном фином и племенитом смислу у народу у великој мјери изгубљен. Људи одавде не одлазе само зато што немају лове или се боје за будућност своје дјеце. Људи одлазе и зато што им је одузет тај изворни, неопходни и безазлени осјећај припадања друштву и заједници, какав год она имала предзнак. Нажалост, живимо у процесу полаганог распада друштвеног нуклеуса. И нисмо једини.

Људи одлазе и склањају се, по сопственом увјерењу, од тринарног локалфашизма, не знајући да их, као Андрићевог Левенфелда у „Писму из 1920. године”, тамо негдје чека управо оно од чега су из Босне отишли (само у другом облику и под другим именом). И да их у том великом свијету још како чекају изазови који се огледају у мноштву наметљивих идеологија, умножавању пратећих (фаш)изама, сваковрсне искључивости и нетрпељивости.

То ће их по одласку још дуго пратити, ако не и заувијек. И неће их једном, и не из једног разлога, ни криве ни дужне назвати фашистима. На то би, што је прије могуће, и овдје и тамо, требало развити имунитет. Прије свега интелектуални имунитет. Јер, галопирајући трансфашизам није нешто што ће волшебно, попут шпанске инфлуенце ономад, тек тако нестати са овог нашег глобуса.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име