САША ШМУЉА: Звјездане капи

0
135
ćutanje

У сазвијежђу Орао, од нас удаљеном 10 хиљада свјетлосних година, откривен је облак гаса који садржи етанол илити органско једињење које се налази и у нашим земаљским алкохолним пићима.

Облак, кажу, има пречник хиљаду пута већи од пречника нашег сунчевог система и садржи количину алкохола која би била довољна да напуни 300 хиљада пинти пива сваког дана за сваког становника Земље у наредних милијарду година.

У средишту облака је млада звијезда, па је цијела та производња, наравно, још увијек далеко од ромуланског ејла, вулканског брендија или алдебаранског вискија. Шато Пикар и вотка Атомик ће поготово да причекају, мада ко зна, можда у некој далекој галаксији баш сада пече казан.

Ако је свемир бесконачан, бесконачан је и број могућности. Па ипак се мора признати да је ово једно од најнеобичнијих открића до сада. Свемир је свијетао, али и мрачан казан, свo то небеско злато и чрнило, видљива и тамна материја, тамна енергија којој она „свијетла” није ни принијети.

Алхемичари, старе казанџије, неке су ствари давно видјели, мада њихов идеал није била баш ракија. Више је то била нека друга врста злата. Било како било, примарна материја у нареченом дијелу свемира очигледно је одлучила да иде руку под руку са примарним алкохолом.

Неке ствари је добро знао и наш Петар Кочић, у чијој се умјетничкој пецари, окруженој мрклим мраком, пече најбоља крајишка књижевна ракија, боје злата, вриједна као злато, извор имагинације и приче његовог јунака Симеуна Ђака. Јунака који је пио кад је хтио, а попио и овог свемирског облака један дио. Ракијо, мајко.

Неке ствари је одлично знао и Бранко Ћопић, који се није либио да пише о ракији руњгузовачи и о вјечито празној Лијановоj чутури, али је знао да је она права ракија „и сама дио неба и жежена сунца”. Његове најбоље делије били су „као ракија која опија и носи у један друкчији свијет кад човјек за тренутак осјети да није више везан за блатну и тешку земљу”.

Од Марка Краљевића до Теје Краја, много тога се попило у српској књижевности. И не само српској. Десанка Максимовић је тражила помиловање „за алкохоле, црвене, жуте и зелене, слабе и јаке, из земаља магле, из земаља сунчане пене”, па нам се чини као да су овим стиховима обухваћени и алкохоли из далеког нам „облака” или са неких других звјезданих стаза.

Кажу да смо саздани од звјездане прашине, а можда и јесте тако. Сада кад је откривено постојање етанола у дубинама космоса, можемо барем симболички додати да смо једним дијелом и од звјезданих капи сочињени. Дуг је пут од младе звијезде ушушкане унутар пијаног облака до ракијског казана ушушканог у кумовску сламу, али полако. Тма свјетлосних година ће можда достајати. Ако ништа дуго, а оно барем да „дозове у сјећање и кума у новој кошуљи, и весела прику чак из трећег села”.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име