ТАЊА ВУКОМАНОВИЋ: Како отићи одавде?

0
607
moć

Ових дана на славама и осталим дружењима увјерила сам се да људи, поготово млади, причају само о једној теми, а то је – како отићи одавде? Како што прије напустити ову земљу тема је на роштиљима, славама, рођенданима, концертима. Знам, није то ништа ново, прича се о томе годинама, али чињеница да се о томе одједном прича као о најнормалнијој ствари је тужна и језива.

Без кукања, страха, љутње – потпуно равнодушно и опуштено, млади на одлазак из земље гледају како на уобичајену ствар, на нешто што је постало дио одрастања. Већ са 15 свјесни шта их чека ако остану овдје, размишљају коју средњу школу да упишу како би са 20 већ били негдје гдје ће се њихов рад и знање цијенити.

Која школа језика је најбоља? На који начин завршити курс за његоватеља? Колико се чека виза? У који град отићи? Која агенција је најбоља за запошљавање? Колико се чека пасош у Србији? Како до дипломе медицинара? Само су нека од питања о којима се разговара као да је, у њамању руку, ријеч о препричавању изласка од прошле ноћи.

Док се на тим истим славама стари расправљају о томе која је власт била боља, због добијеног километра асфалта, говорећи како је сада боље него икада, дјеца им пакују кофере и одлазе.

Одлазе и не осврћу се, јер су свјесни да немају шта да траже у држави у којој ће онај у странци увијек имати више предности од оног способног и то је чињеница која младе људе највише боли. Боли их што способни људи нису тамо гдје требају бити и вријеђа им интелигенцију поглед на скупштинске, министарске, предсједничке и остале сале и кабинете… Што је најгоре, није им гаранција да ће бити боље ни када ови други дођу.
Одлазе образовани, јер неће да буду трговци ако су већ пет година студирали право, а одлазе и они без факултете, јер што би били трговци овдје кад негдје друго то могу за четири пута већу плату.

Већ сада се готово на свакој другој пекари, кафићу или бутику може прочитати натпис „ТРАЖИМО РАДНИКЕ“ . Нема их, одлазе, неће да раде на црно, да раде прековремено за 500 КМ, а сваки пут када се пожале шефу добију одговор да ће други радити и за 400. Нема радника и тек их неће бити…

Јесте да је апсурдно ситуацију данас поредити са оном за вријеме рата, али нешто ипак веже овај и онај период, а то је број људи који напушта ову земљу. Напуштају земљу и бјеже, још више него онда, јер су онда остајали и знали да рат једном мора стати, а сада одлазе јер овоме не виде крај.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име