ТАЊА ВУКОМАНОВИЋ: Посљедњи трзај разума

2
1174
moć

Ко јуче није гледао посебну сједницу Народне скупштине Републике Српске поштеђен је осјећаја стида, нервирања и постављања оног чувеног питања: Јеботе, гдје ми живимо? Иако би се то могло рећи за готово свако засједање, морам признати да је ово било стварно посебно.

Посебно је јер су са говорнице Народне скупштине Републике Српске од првог човјека државе дошле толико ниске и биједне изјаве да је свако ко имало размишља главом био згрожен. Посебно је јер је засједање било  макета овог режима у којем главни баја може шта хоће, па и да вријеђа све редом. Млади, стари, мушкарци, жене – небитно је. Он може да ради шта хоће, други могу да се буне колико хоће и опет ће бити како он каже.

Милорад Додик јуче је слободно кршио све чланове пословника без икаквог устручавања, а на већину питања посланика одговарао је увредама. Током вишесатног вријеђања само два пута је био „опоменут“, док су они коју су са њим расправљали били гашени након првог помена било каквог његовог посла или сарадника.

Милорад Додик дошао је на посебну сједницу НСРС да разговара о озбиљној теми са фасциклом у којој се налазе фотографије и текстови о посланицима Небојши Вукановићу, а посебно Драшку Станивуковићу – двојици од троје који му се још усуде супроставити.

Особа која иде да брани свој став не иде на сједницу са туђом прошлошћу него са аргументима којих у овом случају није било.

Али, има нешто још јадније. Телећи погледи, подсмјехивање и климање главама 90 одсто људи у сали. Људи који немају своје мишљење, а смију се онима који га имају, људи који ћуте и подржавају вријеђање других.

Стидно, срамно, понизно, јадно, болно и неподношљиво било је слушати реченице српског члана Предсједништва БиХ који понашањем испод нивоа једног функционера вријеђа, понижава и омаловажава све око њега, па чак и његове посланике, предсједника НСРС и све око њега, који су му давали ријеч кад год је то било потребно без приговора. По мом мишљењу то је понижавајуће.

Иако се не слажем са свим ставовима, корацима и програмима за које се залажу, чињеница је да су троје посланика опозиције буквално посљедњи трзај разума, борбе и оног што би требало бити демократија иако је, нажалост, далеко од тога.

Тако је далеко од демократије прошла и посебна сједница. Ред увреда, ред понижавања, ред расправе, ред волонтера портпарола Милорада Додика, ред прелетача као оличење морала и ето га – приједлог је извјесно усвојен. Што би рекао Балашевић: „Лудама је мило, остале је стид“.

Било како било, јуче се дало примијетити да се мало читао и Андрић, па нема боље прилике него да за крај овог мог „излагања“ подсјетим на ону његову чувену: „Јадан онај који мора некога понизити да би себе уздигао“.

П. С. Тек сад видим да нисам ни споменула пељешки мост који уствари и јесте тема, али скоро да није ни Миле јуче, тако да очито није ни битан.

2 КОМЕНТАРИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име