ЗОРАН АРСОВИЋ: Све је дозвољено кад нема истине

0
282
Зоран Арсовић (фото: izvor.ba)

Бити културан данас значи: завршити са оплакивањем реалности – и душом и тијелом прећи на страну спектакуларнога. Ући у постмодерни (де)концетрациони логор у којем је забава космичка литургија. До неба уздизати дигиталну демократију – тај савршен систем у којем „нула нулу производи у јединицу“. И ето га рај – сваком је ту допуштену да даје све од себе…. за ништа.

Ово у разговору за ИЗВОР каже филозоф и професор Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци Зоран Арсовић који је недавно објавио књигу „Поетика отетог свијета“, својеврсни филозофски трактат о ђаволу.

У књизи „Поетика отетог свијета“ пишете да је једно од лица савременог зла баналност. Да ли је баналност наша данашња мјера?

Тачно је да се зло показује као баналност, али банално није. Чак ни баналност није банална у уобичајеном значењу те ријечи, већ се показује као пројект неодвојив од укупног духа модерности којим се у први план избацује људски разум и његова владавина над свеколиком збиљом.

Да би могао да влада и свему потура своје мјере разум је принуђен да банализује. Тачније, он показује склоност да све оно што се уопште може опазити одвоји од коријена и посматра као самодовољно. У филозофији то се назива пригушивање феномена.

Пригушивање није случајно, нехотично, већ стратешко – то је прецизан и ефикасан начин да се, с једне стране, истина поништи, а с друге, да сāмо поништење важи као оно истинито. На тај начин феномен се хапси и закључава у привид. Крајњи резултат увијек је исти: оно што није односи превагу над оним што јесте. Лаж тријумфује над истином.

Пишете о равнодушности према истини. Како је препознајете? Гдје је уочавате?

Гдје год да се осврнемо срешћемо равнодушност која ни за чим не вапи. Једно без-жедно стање духа које ни од чега ништа не очекује. Савремена филозофија, савремена наука, то нису више тежње ка истини, већ искључиво ка могућности консензуса који би се могао посматрати као истина. У ствари хоће се рећи да истине и нема.

Додуше постоје чврсти модели истине, али они нису друго до оруђе моћи, неки маљ којим се вазда туче по глави човјечанства. Пошто истине нема једино што остаје јесте растварати њене стабилне структуре што се заиста мајсторски чини, при чему се увијек (опет мајсторски) одбија изнијети шта се тачно под стабилношћу истине мисли.

Они који је брзоплето, и увијек срачунато, вежу искључиво за продукцију моћи, за идеологије, већ су заобишли не само филозофију, као трагање за истином, већ и суштину филозофске истине, барем код грчких мислилаца. Стабилност истине, а то је обавеза знати, долази искључиво из искуства разумијевања – из „живог сусрета“ са „живом истином“. То је догађај истине или како каже Јанарас логосни догађај живота, не једно дато шта већ дјелатно како.

Дакле, општа истина, као стабилна, није објективна датост којој су сви дужни да се безусловно повинују, већ увијек динамички дјелујући Логос који остварује живот и позива на учествовање. Истина се збива. Коначне егзистенција сазива на разговор. У ово вријеме, у разна времена, у сва времена. И времена збира, позива на збор.

Истина је саборна! У доброти силази међу нас. Долази узети нас. Јер, нећемо ми њу узимати! Плод који сами беремо увијек је по мјери наших ручица, док је плод који божанско дарује према мјери његове неизмјерности.

Полу је срце свега – наводите у књизи. Како смо дошли до тога да све преполовимо, односно да истина постане полуистина, наука полунаука, филозофија полуфилозофија?

Кад нема истине, све је дозвољено. Кобна је то посљедица модерности која врхуни у ова постмодерна времена. Јер шта значи бити модеран ако не занимати се за нов почетак. Ово занимање мора ићи до опсједања. Онда, грозница новог почињања, врућица која има сваког да тресе ако хоће бити у складу са временом. Има ту и нечег хистеричнога: тежити да се буде сасвим свој, да се почне од себе!

То није друго него свим силама, и без обзира на све, ударити на чињеницу створености. По сваку цијену надиграти муку и скандал истинског почетка: нешто ме почиње прије мене, нешто чиме ја не владам. Али ево разума да отркије слободу отпочињања овај пут у самоме себи: то што сам започет учинићу подношљивим једино ако научим да сам започињем. Зваће се то буђење, тачније побуђивање разума на ново рођење.

Одједном: ја нисам више онај који је увијек већ дат, него почетник који сам може да отпочне. Дакле, нисам оно како јесте већ како намјестим да буде – нисам што јесам већ неки аранжман са собом; не више створење, већ субјект – сам себи и отац и творац. Слободни појединац, не син Бога, већ креатура понора. Никако ја у понући, већ неко полу ја, страшно затворено, оковано. У тој нас матрици ђаво инфицра собом.

Потом се све у свијету униформизује искључиво по овој сили, сили властите градње, која се у крајњем показује као сила ништења, преполовљавања, фалсификовања. Заиста, уби нас нешто кичасто! Дави нас кловн који глумата да је Бог. Луда – или нека врста ничега, која једино у признавању своје лажности отркива становит идентитет.

Како препознати лаж?

Да би је препознали најприје ваља видјети шта она јесте. Што рече Достојевски, лаж никад није тек лаж, пука лаж, већ увијек неки пројект, збиљски и са збиљом. Модерни човјек, који се дуго прсио својом способношћу за истину, данас виртуозно демонстрира да уопште није схватао, а камоли разумијевао било шта од свог положаја.

Са истинама које му не доносе корист више и не умије да „стоји“. А то је увијек била савршена прилика за лаж да се увуче и напокон зацари. Што значи: не само да се понуди као животна тема, већ и основ преживљавања. Лаж као услов без којег се не може!

Ако је лаж тако потребна за живот, ништа мање није потребно и то да људи мисле да та лаж и није лаж, него истина. Онда, ваља лаж обући у истину и ставити је на њено мјесто. Успоставља се „царство лажи“. Или поредак једне моћи као диференцираног скупа моћи који организује све и управља свиме. У нечему и кроз нешто остварује се чиста дјелатност владања без ослона у јесте (у оном како заправо јесте).

Мало је онда рећи, а притом и сасвим наивно, ми живимо у лажи! Много ближе истини јесте: учинак смо лажи. Лаж нас изводи (у облик), за руку води, наређује. Лаж као отац! Није ли онда разборито питати: има ли отац оца? Иза Лажи стоји ли Лажов! Ово наше безакоње, без-редност, није ли у ствари не тек једно од безакоња, већ безакоње које у себи носи само начело незаконитости, оно због чега се сва друга безакоња тако називају?

Да ли је наш случај ствар грешке, оне психолошке, или неке много темељније? Да ли на наше очи „тајна безакоња“ постаје јавна! Може ли се о томе положити рачун у једној филозофији? Смије ли? Оваква каквом је постала филозофија би се смјеста распукла!

Како коментаришете све чешће помињање појма „фашизам“ у свакодневној комуникацији?

Половином прошлог стољећа уобичајило се користити тај термин како би се њиме означило свјетско зло. Но, тада је постојао неки консезус око тога шта оно представља што данас никако није случај, па се ријеч користи да би означила врло различите, међусобно супротстављене стварности.

С друге стране, одлика секуларних времена је тзв. неутрално баратање терминима, које се показује сасвим неодговорним и необавезним. За К. Шмита управо је то ђаво секуларизације. Не само на медијима, већ и у наукама, барата се појмовима чији је темељ потпуно заборављен. На крају се дође до тога да у јавном простору значи и може да значи само оно што је тривијално, што такво није уопште и не значи. Као да се сам језик опрашта са значењима.

Ријечи су још увијек међу собом, али нас више нема с ријечима. Умјесто да човјек служи језику, језик човјеку служи. А кад је тако махнито се производи. Данас се говори више него икад. Говоре људи, говоре медији, непрекидно се говори, без обзира на то има ли слушалаца и има ли се шта за рећи. Троше се ријечи, банче. А кад оне потеку посвуда не воде никуда. Језик је у празном ходу. У већини уста ријеч више не може ни лагати. Пала је ниже од лажи. У чисту безначајност.

Шта је највећи проблем високог образовања и Универзитета?

Можда више проблема и нема, јер то су данас још само празне ријечи, flagellum aëris – „бич ваздуха“. Нема ни образовања, ни Универзитета. Ти појмови само су, што вели Ниче, средства утјехе једном свијету који се понаша посве ропски, а страшљиво се клони ријечи роб. Напросто, обожавамо да нашу одвратну стварност китимо лијепим именима.

Образовање је продужено школовање. Професори су одавно принуђени да постану тренери, мотиватори, а у међувремену маса тренера и мотиватора преко ноћи постали су професори; настава је курс од живота удаљеног стицања знања и вјештина, а у име неке назови практичности или тржишности. С ону страну образовања, појединац се формира у емоционалним, практичним, политичким и медијским дресурама. Универзитети умјесто штабова аутономије и слободне критичке мисли постају испоставе владајућег поретка.

Ту су још само да омогуће несметану проходност процеса опште нивелације. Увјежбавају играрије улога у којима интелигентна али демотивисана омладина учи достићи стандард просвијећене бесмислености и безмисаоности. Након ових реформи постаће свима јасна само једна ствар: не мора се нешто научити да би се боље стајало, већ се мора боље стајати да би се нешто уопште могло научити.

Пишете да је Хитлер далеко од тога да буде посљедња иницијатива Запада. Ко су његови насљедници?

Хитлер није нека самоникла творевина на тијелу Европе, већ израз најинтимније тенденције духа Запада. Њену језгру, чини се, добро погађа Левинас: човјек се своди на биолошко и тиме сасвим прикива за тијело – Ја сам своје тијело. Окован тијелом увиђам да ми је ускраћена свака моћ да измакнем себи, да пробијем своје скучено и мало вријеме.

Потреба за избављењем и спасењем сасвим се гаси, јер тијело се одсијеца од сваке димензије премашивања и окреће искључиво себи самом, све са циљем да се и ја одрекнем своје екстатичке природе и сведем на стање затворености. У идентитету Ја и тијела једина је истина. Али, њоме се спроводи најрадикалније и најнеопозивије окивање – чињеница да је Ја оно само. Човјечно је сведено на биолошко. Отуд данашња зачараност животињом из понора.

Аушвиц се десио … Али и не престаје да се дешава. Нацизам је, како каже Еспозито, наше најсвојственије питање, чудовиште које нас прогања не само с леђа, већ и из наше будућности (Еспозито). У пактирању људског и биолошког, од којег се никако не одустаје, на дјелу је увијек била само једна задаћа: срушити не само сваку цивилизацијску вриједност већ поништити вриједност цијеле једне, у суштини духовне, цивилизације.

Како филозоф може да тумачи политику у РС и БиХ?

Никако изван контекста онога што се збива и што је на снази. Политика је одавно помјерена из своје суштине. Не постоји више, како каже Агамбен, управљање путем закона, на дјелу је менаџмент силе. Политичке елите нису националне него елите ко зна чега, ко зна којег ђавола. Но, има једна једна ствар у полизичким стварима важи попут аксиома, а износи је још Платон. Он ће рећи: државом зовемо оно што човјеку мора да пружи безбједност, праведност, тј. могућност да сваки човјек буде праведно третиран, и просперитет, јер човјек је насавршено биће па држава мора да створи амбијент за његово додатно усавршавање.

Ако држава то не чини она није држава већ, рећи ће Платон, банда разбојника. Треба ли овоме још нешто додавати?

Све су прилике свануо је дан који је одавно предсказиван: створиће се државе у којимa ће олош као заставе истурати кроз прозоре.

разговарао: Горан Дакић / izvor.ba

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име