ЗОРАН КОЈЧИЋ: Мој избор је да немам националност!

0
226

Ја нисам Атењанин ни Грк, него грађанин свијета, узвикнуо је прије 2.500 година исти онај филозоф Сократ којега су његови сународњаци осудили на смрт.

Ја не желим бити грађанка свијета, него Хрватица, поносно је опет викала Ружа Томашић једном приликом у неким новинама. Не знам за остале, али ја бих се у овом случају радије приклонио Сократу, не зато што је узор нама филозофима, него зато што универзалне вриједности његових ријечи – те да смо сви људи и да смо једнаки на овоме свијету без обзира на то одакле смо – живе тисућљећима дуже него ријечи ускогрудних чиновника које повијест сигурно неће памтити због њихове кратковидности. Поред те кратковидности, генерације затроване ратном митологијом на овим просторима имају проблема и са слухом и здравим разумом те се у властитој незрелости већ два десетљећа копрцају у политичком пубертету.

Говорили су ми да никада не окрећем леђа својој традицији и да требам памтити претке. Ја нисам моји преци. Ја сам бачен у живот и од њега бих сам требао нешто направити, направити нешто смислено, испуњавајуће, конкретно. Заборавите којим језиком пишем и што су по националности били моји преци. Националност није насљедна, она је потпуно измишљена категорија која се не заснива ни на чему осим на особном избору. Мој избор је да немам националност!

Ја сам човјек и у мојим дјелима се огледа моја људскост те остале квалитете које посједујем и кроз које растем, исто тако и моје грешке и пропусти. Националност не постоји нигдје у природи осим у људским главама па је по томе блиска другим апстрактним појмовима о којима људи мисле, попут љубави, истине, слободе. Људи, будући да су већ таква бића, готово подједнако воде ратове и гину због тих апстрактних идеја па се тако свађају и око националности, мрзе једни друге и на крају се убијају због ње. Бар неко вријеме.

Потом забораве на ту свађу или нетрпељивост те се слажу као да ништа није било. Кроз повијест се ипак показало да људи желе ићи даље. То се зове напредак људске цивилизације, константна потреба да се поправимо, да растемо, да развијемо и наше умове и све што нас окружује. Овдје гдје се сада налазимо нисмо дошли захваљујући поштивању традиције, него захваљујући разбијању традиције. Уређај с којега читате овај текст није производ традиције, него производ напретка.

Нама недостаје способност промишљања. Народи смо који имају јако кратко памћење и којима је лијено мислити, а којима је лијено и радити, бар за свој бољитак. Народи који су окренути ка будућности своју судбину не остављају другима  него своје животе планирају и по сто година унапријед. Народи који живе у прошлости сљедећих сто година можда неће ни дочекати. Дозволили су политичарима да их подијеле, осиромаше и наговоре да убијају једни друге, да би онда ти исти политичари оптужили народ да чини злочине. Константно дозвољавамо политичарима да се баве бесмисленим темама из прошлости, умјесто да их присилимо да се баве ониме што нас тек чека.

Једнако се и дебели и лијепи и мршави и прљави и шкрти и неуредни људи плаше, радују, једнако осјећају, једнаком се надају. Нас различитима чине неке навике које имамо у животу, али и Мађар и Еским, Нигеријац и Швеђанин вјерују у исте нонсенсе: вјерујемо у то да нас нетко воли или да нам је до некога стало, да некоме нешто значимо или да ће с нама бити нешто након што умремо – па умирали ми за Алаха или Перуна, за заставу или врховног вођу, поанта је у томе што смо већином једнаки и исти, ма колико ми жељели вјеровати у још један од наших нонсенса, баш тај да је управо наша нација одабрана и надарена.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име