ЖУРНАЛ У ВУЧЈАКУ: Када игру замијени гејм

0
73

Балони од сапунице које је пухао ријетко су успијевали прећи на „слободну територију“. Углавном би се распршили ударивши у жицу која је окруживала хотел „Седру“. Али он је био упоран. Није му било битно то што је у посјету његовом привременом дому дошла нека фаца из Уједињених народа.

– Имам дванаест година и са сјевера сам Сирије – каже нам док му прилазе његови вршњаци настањени у колективном центру Седра код Бихаћа.

Путује већ пет година. Граната му је убила мајку још у Сирији, након чега је он са оцем и браћом кренуо на Запад. Научио је нешто мало грчког, а енглески говори много боље. Објашњава нам да се његов друг, који је сједио поред у инвалидским колицима, повриједио на граници са Хрватском. Успио је ући у Европску унију, али су га полицајци натјерали да трчи назад, у Босну.

– И тада је сломио ногу – прича нам преко жице, непремостиве препреке за његове балончиће од сапунице.

Али нема те жице која може распршити његов сан да једног дана дође у Француску. Ускоро ће зима, па не вјерује да ће ове године с породицом кренути у нови „гејм“.

Тридесетак километара даље од Седре сви су спремни за „гејм“. У кампу Вучјак, на самој граници са Хрватском, зима се не може дочекати, а камоли преживјети. Пакистанца Хамида, тако се барем представио, питамо да ли га смијемо фотографисати док под ведрим небом, изнад локве која ће касније замијенити огледало, хладном водом пере косу.

Објашњавамо њему и његовим пријатељима да ће ускоро у тај камп стићи УН-овац Фелипе Гонзалес Моралес да се лично увијери како живе, након чега ће сачинити извјештај који никоме битном, осим самоме њему, неће бити битан. Не мари Хамид за било какве извјештаје. У глави су му само Њемачка и нови „гејм“ На прошлом су му хрватски полицајци одузели телефон и присилно га вратили у Босну.

– И мене – чуло се барем још пет-шест пута након што је Хамид испричао своје искуство са хрватском полицијом.

Блатњавом стазом, између шатора, долазимо до нечега што би требало бити – складиште. Оријентална музика, појачана до максимума, одржава везу пакистанског „издавача“ робе са домовином из које је кренуо прије четири године. Француска је његов крајни циљ. Али препрека звана хрватска граница засад је за њена непремостива.

– Опет ћу на гејм – говори нам док издаје робу својим земљацима.

И Пакистанац Омар ће за који дан на гејм. Заједно са својом папигом коју је вратио у кавез када смо се појавили пред његовим шатором. Остала им је још четвртина пута и обоје ће бити на слободи. Упозоравамо га да ће специјални извјеститељ УН-а доћи у обилазак Вучјака и то је прилика да му исприча у каквим условима живе.

– Шта да кажем? – пита нас Омар.

Уистину, шта рећи када се све само каже оног тренутка када крочите у овај камп „изграђен“ на депонији. Фелипе Гонзалес Моралес у свом је извјештају, неколико дана касније, Вучјаку посветио једно поглавље.

– На дан посјете Вучјаку сазнао сам да је било 800 одраслих мушкараца и око 20 малољетника. Нема текуће воде. Воду за пиће осигурава Град, а два оброка дневно испоручује Црвени крст Бихаћ. Стање мјеста је нехумано, нема струје, врло мало санитарија, нема топле воде за туширање и нема медицинске његе – саопћио је УН-ов званичник.

Сигурно звучи грозно. Али још грозније изгледа. Па, опет, нико од становника Вучјака не губи наду. Мада су већ одавно само бројке, а не људи.

А. Авдић / А. Омеровић / zurnal.info

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име