RASTKO VUKOVIĆ: Zločin i kazna

zakon velikih brojeva

Nema valjanih dokaza da produžavanje zakonskih kazni smanjuje procenat kriminala u društvu. Poznato je da zasićenost društva zakonima smanjuje šanse razvoju, pa se nameće pitanje zašto težimo sve strožim i sve gušćim zakonima? Zašto u navodnoj borbi za pravdu vatru gasimo uljem?

Šta će biti sada – pitali su me pre par godina povodom predloga Zakona o porodičnom nasilju (Sl. glasnik RS, br. 94/2016). Zakon će izaći i povećaće se nasilje (možda i značajno), a onda će to biti prilika za dalja zaoštravanja kaznene politike.

Danas znamo da su se sva ova tri predviđanja potvrdila, ali da isti argumenti nisu dobili na popularnosti. Veća pretnja zatvorom provociraće veći afekat, ali i približavaće ubistvo njegovom navodnom razrešenju: bolje mi je odrobijati je mrtvu, nego da mi se smeje dok ja robijam. Iza te labave interpretacije, naravno, stoje dublji razlozi.

Brojne su statističke potvrde, druga eksperimentalna istraživanja, ali i neki stavovi matematičke teorije igara (Heiko Rauhut: Higher Punishment, Less Control? — Experimental Evidence On the Inspection Game; July 20, 2009) kojima se dokazuju da nije tačan „racionalni zaključak“ da veća kazna vodi manjem kriminalu. Zato što precizna analiza traži pametnog i objektivnog sagovornika shvatamo da naši zahtevi za „više reda“ ne dolaze iz naučne trezvenosti.

Slično se ponavilo i sa mojom nedavnom kritikom tzv. Tijaninog zakona, sada već izglasanog u Skupštini Srbije, a možda uskoro imitiranog i u Republici Srpskoj. Država ne sme da se bavi odmazdom, navodim, pa se onda iz zakonodavstva kao i iz istrage ili sudskih odluka moraju isključivati lično zainteresovane osobe.

Međutim, umesto izuzeća u implementaciji Tijaninog zakona lično zainteresovana lica dobila su glavnu ulogu. Štaviše, sa oko 160.000 potpisnika peticijom građani su hvatani na foru (ko će reći da je protiv „zaštite“ dece) na način kako bi se mogli izdramčiti mnogi drugi zakoni, a to je onda dalje smatrano politički korektnim.

Padu kredibiliteta zakonodavstva uvek prete političke manipulacije. One se u ovom slučaju otkrivaju u zvaničnoj podršci pozitivnih strana novog zakona bez pominjanja onih drugih delova. U koketiranju sa emocijama koje naginju odmazdi, u shvatanju da bi u slučaju sudara sile i istine istina lako gubila. U zebnji da bi političari mogli učiniti da druge „dve noge“ države potčine pod svoju i otkriću da je samo stvar njihove milosti da li će to i hteti. U zebnjama da oni ne žele tu vrstu diktature koja bi neminovno rezultirala usporavanjem našeg razvoja.

Stručni i pošteni pravnici priznaće da ovaj zakon nije sasvim u skladu sa našim Ustavom ili sa međunarodnim zakonodavstvom, ali recimo da to ovde nije bitno. Sa stanovišta širih istina nebitno je da li su zakoni ovakvi ili onakvi, nego da li oni koče kreativnost društva. To bi trebao biti jednako važan prioritet zakonodavstva, uporediv sa principima ljudskih prava ili pomenutim njegovim odvajanjem od politikanstva.

Pošteni pravnici mogli bi priznati da očekivani manijaci ili zločinci povratnici počesto i ne dospevaju u zatvore koliko u ludnice, pa Tijanin zakon cilja (skoro pa) u prazno, odnosno da je statistički manje značajan od kolateralne štete koju ima šanse da pravi. Takođe, pošteno je reći da zakonodavstvo mnogo više greši nego što prizna da greši i da strogost uvećava njegovu nepravednost. Greške zakona pogoršava što sposobniji ljudi, oni čija nam je agilnost, preduzimljivost i dosetljivost najpotrebnija, češće upadaju u njegove otkose kao nevine žrtve pravosuđa.

Dakle, opasnost za povećanje kriminala u društvu dolazi od onih koji bi ga navodno suzbijali, ali to nije sve. Naši političari nisu samo naši, pa i zato oni moraju da lažu i da manipulišu. Otkriva ih, recimo, jačanje ovlašćenja izvršitelja koji kao da su tu da bi disciplinovali male nevaljale neplatiše oduzimanjem njihove krupne imovine. Ali, ćutanje vlasti na vapaje „sitne raje“ koja na ovaj način tone dublje u beskućnike baca sumnju na MMF i njegovu naslonjenost na krupan kapital. Pravimo li ovde tim jakima lakši plen?

Uticaj krupnog kapitala ima dva lica. U trendu je da bogati budu još bogatiji, da ih je (procentualno) sve manje i da imaju sve više (svega), a da oni drugi budu sve slabiji i bezopasni. Bogati utežu svoje hijerarhije i pravnom državom osiguravaju i uvećavaju stečene vrednosti, ali im unutar puka više odgovara stanje nereda. Tako i oni i siromašni koji traže odmazdu dobijaju ono za čime su išli iako baš to oboje nisu želeli. Ovo je opet interpretacija iza koje stoje dublji razlozi.

Naime, informacija je istina (nije moguća komunikacija za koju bismo dokazali da nije moguća), dejstvo (ona nas menja, makar infinitezimalno), materija (sva supstanca kao lukovica sastoji se samo od informacija). „Princip minimalizma informacija“ važi zato što se verovatniji događaji češće realizuju, a manje su informativni. Zato nas privlači laž (naročito ako liči na istinu), zato važi „princip najmanjeg dejstva“ svuda u fizici (dejstvo je proizvod energije i trajanja). Ovo drugo je opšte poznato, prvo tako-tako, a sledeće nikako: zato se svemir širi.

Ukratko, mi težimo sve gušćim i sve strožim zakonima pre svega zbog „principa informacije“, ali i zato što je informacija ujedno i neizvesnost i agresija. Škrtarenje prirode takvima dovodi do njene akomulacije i stvaranja živih bića, nas pa naših hijerarhija, kao i do okretanja ka sebi. Ovo okretanje u fizičkom svetu nazivamo spontanim rastom entropije (grč. έντροπή – obrt ka unutra), u društvu to nazivam feminizacijom. Oba su vrste bežanja od slobode, od koje zapravo ne možemo pobeći jer ovaj svet je samo od njenog strašnog tkiva i sazdan.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime