АЛЕКСАНДАР САРАЏИЋ: Недеља, а више вас ја загрлити нећу

0
126
nedelja

Једном је Ричард Бротиган рекао: „Постоје они дани када би посљедње мјесто на којем желиш бити управо то на којем си сада. Али мораш да будеш ту бар тај дан, јер попут филма, ти учествујеш у њему.“ Учествовање у празнини је као спора смрт која се одвија пред твојим очима.

Кажу да се у недјељу и Бог одмарао. Вјероватно зато што није живио у капиталистичком друштву и није морао да преживљава од (у већини случајева) слабе плате. А тај дан, нед’ља к’о нед’ља; још ако је љето, свак’ гледа гдје да убоде неки хлад и ту проведе дан. Ништа посебно, а у случају Бање Луке ових посљедњих мјесеци – буквално ништа.

Буке нема, али не зато што је жега уходала у град. Људи нема, ал’ не зато што су отишли на море ил’ на планину. Рекло б’ се да је тако и сваки други дан кад није нед’ља. Вазда је тако протеклих мјесеци. Понекад се град сам заголица када клинци крену у школу, ал’ мимо тога – мрка капа. Свијета има само пред амбасадом Словеније. Додуше било би и пред амбасадом Њемачке да иста није у Сарајеву.

А ко од нас има право да прозива и криви некога ко жели или ко је отишао одавде у потрази за новим хладом? Каже народ да свако иде гдје му је боље. Има смисла. Тако, ево, и недјеља у Бањој Луци. Свако је гдје је боље. Ако бисмо судили по тој флоскули, онда се да наслутити да има много бољих мјеста од нашег града.

Најмртвији дан у мртвој седмици. Нека политика са телевизора иде као и уобичајено, ништа ново. Асфалт гори, јер зеленило полако, али сигурно постаје мисаона именица овдје. Ако пробаш да се скријеш у неку кафану да се освјежиш, канџе најучмалијих тема те кроз најучмалије људе вребају и грабе. Па опет, ништа ново.

Као да се сви труде да гурну под тепих чињеницу да се људи неће вратити са мора, са планина, из других држава. Из неког другог хлада се живот лакше поднесе, са неке друге планине се лакше погледа у даљину. Нема толико препрека која једу наду да би је касније на најсуровији начин испљунуле.

Све више недјеља проводим дописујући се са пријатељима који су по Кини, Ирској, Њемачкој, Пољској… Ко зна још куда. Не би био проблем да сам једини такав овдје, него је град пун људи који се или дописују на тим релацијијама или планирају одлазак на исте.

Сва невоља те клете недјеље је што је она постала сваки дан у седмици, сваког мјесеца у години. Постаје све јача, што значи да град слаби и полако пада на кољена. Није то кужна судба само овог града, него регије, околних градова, регија, држава. Ако нећеш своју реалност утопити у базену ил’ неком роштиљу онда сједи и посматрај како реалност вене а носталгија постаје прозор у срећу. Све што је погрешно уздиже се сада.

Савршена празнина се полако ствара. Сваки дан може бити гори, јер се нека промјена не назире. Бар не стоји на нашем обзорју. Једноставно је тако. Нема везе да л’ овај текст кричи тугу и „бедак“. Само гледа у реалност. Призма живота је испрљана много и кога кривити што је отиш’о по „Циф“ негдје вани у врли свијет да опере своју призму и искристалише је?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име