ГОРАН ДАКИЋ: Посебан третман

0
140
zito i kukolj
фото: Синиша Пашалић

Немам стенограм, у преносу се није најбоље чуло, али сам прилично сигуран да је шеф Клуба посланика СНСД-а Игор Жунић рекао да о менталном здрављу народа у Српској најбоље говори то што је тај исти народ бирао овакве посланике.

Не знам шта је са Жунићем било касније, не знам да ли је стигао да отвори пиво уз непрочитани број „Златне серије“ или је сам себи том изјавом усјекао маљ, али знам да дуго нико ништа боље није рекао ни о народу, а вала ни о парламенту и парламентарцима.

Да ствар буде грђа, Жунић је дијагнозу „испалио“ током расправе о Нацрту закона о заштити менталног здравља и то након још једног пуцња у празно херцеговачког сокола без крила Илије Таминџије који се ван микрофона заиграо Шешеља.

Тешко је схватити шта је херцеговачка бедевија покушала да каже, али је прилично јасно шта је у том покушају рекла о себи, али то смо донекле расправили прошлог понедјељка на овом истом мјесту, уз нешто мало филозофирања и нешто више примјера.

Новинар чији је идентитет познат редакцији замјерио ми је што сам прошли пут о Таминџији писао онако како сам писао, јер није постојала ни најмања шанса да Илија то разумије. Бранио сам се тиме што прошлонедјељно писаније и није било намијењено независном-социјалдемократском прваку, а прилично сам сигуран да ни ово данашње није посвећено његовој памети за коју ниједан извођач радова не даје гаранциују.

Извјесно је да ме не занима како је ово настало, јер не постоји ни најмања шанса да то прецизно утврдим(о), али ме и те како интересује како и зашто ово и даље дозваљамо? Коме је симпатично Станићево и Таминџијино надметање у простаклуку? Ко ужива у немоћи Жељке Стојичић да таква такмичења завршава онако како би требала да завршава?

Јасно ми је да је раја ка’ остала марва, а марва к’о марва – никад не зна шта јој домаћин иза затворених врата сања. И хајде да некако опростим и раји и марви што не зна ништа о разговорима и договорима иза затворених врата, али како не зна да види и чује оно што јој је сваки дан пред очима и ушима у директном преносу?

Јесмо ли заиста толико као народ побенавили па не узимамо мотку и не рашћерујемо барабе који троше и наше вријеме и наше паре? Да ли заиста пристајемо на то да нам се онако смију у лице и да то смијање дебело наплаћују? Колико још тога треба да изговоре прије него што схватимо шта нам се дешава и с чиме имамо посла?

Је ли Жунић заиста у праву?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име