ИГОР ПРЕРАДОВИЋ: Давна ружа Милорада Ј. Митровића

0
79

Све чешће склони тврдњи да је у задње вријеме књига интензивно маргинализована и да је све теже људима који се директно баве стварањем и продајом укоричених дјела, од самих аутора преко издаавача па до књижара (чији је ауторитет највише урушен, али о томе ћемо неком другом приликом), мора се признати да издавачке куће из Републике Српске, поготово из Бање Луке, у ових скоро 25 година колико сам активни учесник овог ланца, никада до сада нису направиле већи пословни помак у пробијању регионалног тржишта, посебно српског, јер ко избором наслова придобије симпатије београдских читача, ријешио је многе егзистенцијалне проблеме. 

Не бих набрајао све издаваче, али бих ипак издвојио „Имприматур“ који својом уређивачком политиком и конкретним маркетиншким радом полако али сигурно заузима своје мјесто у срцима озбиљних тражитеља новог, а квалитетног штива. А свакако треба истаћи и „Бесједу“, посебно едицију „Атрибут“ из које је и књига на коју данас указујемо.

Иницијатор и покретач ове библиотеке, Милан Милошевић, професор књижевности и преводилац, већ дуго уредник часописа и портала „Срп“ који се бави промоцијом културе и писане ријечи, средином прошле године успио је наћи заједнички језик са одговорним људима из „Бесједе“ и објавити прве књиге у „Атрибуту“ који је замишљен као едиција у којој ће се појављивати мање позната и превођена дјела великих страних писаца или дјела истакнутих српских писаца која су временом остала по страни интересовања. И за релативно кратко вријеме објављено је већ седам веома интересантних наслова.

У љубави слаткој заносно се снива
А и сан се чини ко истина жива

Милорад Ј. Митровић пао је у заборав , највише што је својом поезијом подсјећао на Војислава Илића те да је „доминантан утицај до границе подражавања, констатован од стране еминентних и одлучујућих имена наше критике, као што су Јован Скерлић и Бранко Лазаревић, произвео смјештање овог пјесника у споредни ток српске поезије“ (из предговора Александра Обрадовића).

Међутим, ако волите поезију, ако сте љубитељ римованог стиха у романтичарском духу – ово је својеврсна посластица и уберите једну давну ружу да опет замирише:

Не никада неће моја лира
зазвонити у славу кумира:
коме годи, да га клетва прати,
на част њему, нек се ропством брати;

мрачне душе истине се боје,
а ја мрзим подле славопоје.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име