КЊИГОКАЗИ ИГОРА ПРЕРАДОВИЋА: Избјегавани и слављени крајишки класик

0
366
tajib

Иако су „Књигокази“ замишљени као записи којима се указује на одређене књиге, надам се да ћете ми опростити што ћу данас овај простор, као и ваше вријеме, искористити за подсјећање на једну од ријетких књижевних величина с овог нашег чемерног простора, на величанственог Ђуру Дамјановића.

С почетка деведесетих упознао сам Ђуру, наравно, у некој од градских кафана и имао срећу, поготово послије тих несрећних ратних дешавања, да се с њим срећем скоро свакодневно на улицама нашег тужног града. Знали смо често расправљати око одређених књижевних недоумица, сврставати локалне „величине“ у реалистичне оквире, препричавати догодовштине преживљених дана, сјећати се, смијати, рецитовати, поготово ако би изненада бануо и Милош Милојевић, пити…

Убио га је живот који га никада и нигдје није мазио, убило га је несрећно вријеме, и „оно“ и „ово“, убили су га глумчеви несувисли покрети управљача аутомобила којим га је ударио и поломио, убили су га и алкохол и механа, а посебно коначни повратак у вјечни завичај у којем је на крају и скончао…

Нису га схватали, али то је фатум таквих, окретали су главу, прелазили на другу страну улице, избјегавајући неизбјежан сусрет, а онда, послије тог кобног 25. фебруара 2009. године, нагло су мијењали причу и став, препричавајући згоде и наводне Ђурине авантуре којима нису присуствовали.

Већином је однос био такав, али бих издвојио и један свијетли, риједак тренутак – Јосиф Ракић, директор тадашње издавачке дјелатности „Гласа Српске“, код којег сам се затекао послом – када је секретарица најавила Ђуру Дамјановића, никада нисам до тада, а ни послије, видио да га је неко примио са толико поштовања и честитости…

„Просто је смешно како мали писци жуде за великим насловима, такорећи за великим књигама. Жуде за великим насловима, такорећи за великим књигама, као што пубертет жуди за супротним пубертетом. Могло се дати и друго поређење, али ми се чини да је ово најсликовитије.“

Ђуро Дамјановић – заступљен у многим антологијама и дјечије и „озбиљне“ књижевности, награђиван, протјериван, избјегаван, па слављен… „Једнодневни дневник“ је можда путописни роман, можда, на моменте, тек пусто набацивање на папир свих ствари онаквих какве јесу на самом почетку ове питке прозе, као и на самом почетку путовања на релацији Београд – Море, писан у фрагментима, сачињен из пет цјелина, чита се у даху и не заборавља лако.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име