КЊИГОКАЗИ ИГОРА ПРЕРАДОВИЋА: Пјесник једноставне форме и кратког стиха

0
138
tajib

Рођен сам у кући у којој се стално писала и говорила поезија и кроз коју су прошли многи – првенствено пјесници, а потом и писци других литерарних форми, књижевни критичари, глумци, умјетници из свијета ликовног стваралаштва, новинари и публицисти, музичари…

И сигурно је то оставило дубок траг, да не кажем неку тежу, претешку ријеч, на одрастање и формирање личности. Овај прелудиј не тежи некој нарцисоидној или самохвале вриједној идеји, него је настао из потребе да се предочи искреност честих изјава како је поезија једно од лично успостављених божанстава и да сам без ње као, рецимо, никотински овисник без дувана.

И иако сам се у прошлим поетским „Књигоказима“ мало окуражио и критиковао свеопштенародно издаваштво – за неки ситан новац свако може имати објављену збирку поезије, па чак и са еминентним потписницима рецензија („Изгубила се арена“, често је у првим поратним годинама знао рећи наш велики афористичар, по професији историчар Божо Марић Пика, сјећајући се колико је сваки надолазећи пјесник или чак и читава генерација морала проћи критичарских решета, углавном старијих колега, да би била штампана у локалном књижевном часопису) – морам да признам да у тој поплави непознатих имена све чешће прочитам сјајна пјесничка остварења која разбијају илузију како данас нема добрих пјесника. Има их и биће их увијек док је свијета.

А сад ћемо о једном од најзвучнијих пјесника с ових нам заједничких говорних подручја, о величанственом Витомиру Николићу.

Слика из дјетињства

Господе, како памтим ту слику,
како је све то живо у сјећању
– одсјекли су главу несрећнику,
а некаква је мува пала на њу.

И док је неповратно из зјеница
одлазио читав један свијет,
та је мува мирно ишла преко лица
као да се ништа догодило није.

А тамо је негдје мирисала трава,
шуморио јасен, цвркутала птица,
– све је било исто, осим ова глава
са равнодушном мувом на сред лица.

Ћутао сам и док су остали
одлазили сити тог призора ратног,
неко је је викнуп Шта чекаш мали!
Ништа, рекао сам сасвим матор.

Вито Николић је рођен 1934. године и у данима одрастања, када је требао да то вријеме „утроши“ у безбрижној дјечијој игри, задесило га је једно, можда и највеће људско зло – Други свјетски рат, у којем су он и многи његови вршњаци преко ноћи – не одрастали него, како и сам каже, постајали стари.

Још за живота, који је трајао тачно шездесет година, прозвали су га црногорским Јесењином иако је објавио „само“ три збирке поезије (четврта, у издању Рајка Бабовића, Витиног друга, објављена је постхумно). Новинар и путописац, сензибилитетом пјесник једноставне форме и кратког стиха, један од посљедњих истинских боема и чије је дјело надживјело писца и читаће се док постоји иједан читач на овом свијету.

Ослушни, понекад, тако кришом,
и чућеш како кисну наше кости
под тамо неком тамном кишом
у тој свијетлој будућности. 

Избор пјесама „Реквијем за скитача“ објавило је „Ободско слово“ 2009. године у Подгорици.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име