МАРКО ЛОНЧАР: Мека моћ спорта и наше мјесто под сунцем

0
99

Лопта је авангарда процеса глобализације. Мало шта је ујединило свијет колико идеје Пјера де Кубертена о покретању модерних Олимпијских игара или Жила Римеа о оснивању највећег неолимпијског спортског такмичења глобалног нивоа. Откада је спорта неизоставно је повезан са политиком коју или је кројио или значајно чешће био кројен од стране исте.

За разлику од античких олимпијаца који су се надметали за част у периоду обустављања свих ратова, савремени спорт, који је одавно превазишао границе олимпизма, разликује се у само једној кључној особини – он више не прекида ратове, а завирите ли у скору историју Хондураса и Ел Салвадора или пак Југославије увјерићете се како умије и да их започиње. Како год, спорт је и данас ствар престижа, славе и на крају крајева односа моћи који неизоставно чине позадину сваког спортског догађаја.

Никако није случајно то што су државе БРИКС-а организовале највећи број најзначајнијих глобалних спортских догађаја у још увијек текућој деценији, нити је случајно што међудржавни односи на Арабијском полуострву зависе од ТВ права преноса елитних европских фудбалских утакмица, баш као што се у категорију случајног не може смјестити ни нама почетком године најављена кооперација четири православне балканске државе у походу на ЕУРО и Мундијал 2028/2030. Спорт је одвајкада био једно од најуспјешнијих средстава меке моћи у међународним односима, а питање које се неминовно поставља јесте – гдје је ту наше мјесто под сунцем?

Уз све дужно поштовање каратистима, шахистима, кајакашима, кануистима, Република Српска на спортској карти Европе не постоји. Није спорно ни то да Република Српска нема нити капацитете нити могућности да угости најеминентнија имена свјетског спорта, међутим као дом европских рукометних шампиона из Платонове улице има обавезу да уздигне посрнулог великана.

На исти начин на који се у природној селекцији или на друштвено-политичком пољу у међународним односима мали боре за своју улогу, заобилазећи интересе оних највећих, тако и Република Српска има дужност да препозна свој највећи потенцијал на спортском плану који је свакако много више од игре.

Не може постојати нити једно озбиљно образложење, осим недостатка воље и знања, због којег Република Српска није домаћин најквалитетнијих европских тимова, знајући да Црна Гора, Македонија и Словенија имају вишеструке шампионе Европе и редовне учеснике Лиге шампиона из године у годину, па тако становници Скопља, Подгорице, Цеља и Љубљане из непосредне близине на дјелу посматрају нека од највећих спортских имена.

Оно што су некадашње југословенске републике схватиле јесте моћ системског улагања у адекватан спорт, како на плану промоције ка споља тако и кохезивне улоге ка унутра, па је тако актуелни освајач Лиге шампиона у рукомету „Вардар“ прољетос одбранио титулу шампиона Европе, рукометашице подгоричке „Будућности“ двоструке су освајачице Лиге шампиона у овој деценији, док су Словенци још почетком вијека дочекивали европске клупске шампионе у обје категорије, стварајући континуитет не само одржавања великих спортских догађаја у земљи него и позиционирања на сами континентални врх.

Сви ови пројекти нису настали случајно, нити су сензационални подухвати Давида над Голијатом како се неријетко карактеришу. Сваки од поменутих успјеха регионалних рукометних гиганата производ је, у српском друштву озлоглашене спортске синтагме, „државног пројекта“.

Не само да нема ништа лоше у томе, напротив, изразито је захвално уколико држава препозна своју величину и усмјери циљеве на страну остваривог. Нема и не може бити разлога због којих Рукометни клуб „Борац“ не би био бренд Републике Српске, нарочито имајући у виду његову славну историју којој, ма колико успјешни у претходном периоду били, нису близу нити скопски „Вардар“, нити подгоричка „Будућност“ нити словеначки „Цеље“ или пак „Крим“.

Уосталом, ако већ заостајемо миљама у креативности и успјесима у савременом рукомету и спорту уопште за наведеним државама, како можемо објаснити чињеницу да су Албанци имали исти број представника у фудбалској Лиги шампиона у посљедње двије године као Француска, Португалија и Русија, а више од држава попут Белгије, Холандије, Украјине или Турске?

Нису Албанци проиграли никакав атомски фудбал него су на врло перфидан начин искористили погодности које њихово политичко и географско позиционирање на Балкану доноси, па су тако у Европу послали „своје“ националне шампионе из Тиране, Приштине и Тетова који, ма колико да се нису прославили, успјели су у албанске градове довести шампионе Аустрије, Шведске, Азербејџана или Естоније само у посљедње двије године.

За то вријеме, као глобализацијом заобиђени, бањалучки Борик и Градски стадион вапе за озбиљним европским спортом, а остали спортски инфраструктурни објекти Републике Српске или немају основне услове за одржавање европских догађаја (Бијељина, Добој) или, ако их и имају, у њима пак нема ко да их игра (Теслић, Пале).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име