РАСТКО ВУКОВИЋ: Два брата, обадва (не)једнака!

0
130
rastko

Хипотеза бога науци није потребна. Осим ако кажемо: „Бог је истина“. После чега би атеисти математичари били у проблему. Могли би рећи: Бог воли да се крије, али не воли да се сакрије. Томе у прилог иде принципијелни минимализам информације и дуално објективност увек макар некакве неизвесности. Такође, тешкоће и парадокси науке, а са друге стране наши успеси у њој.

Уместо уобичајене критике теорије релативности на основу њених парадокса, овде поступамо обрнуто. Уважићемо да је она експериментално потврђена скоро до десете децимале килограма, метра и секунде. Признаћемо да је теорија релативности након квантне механике нешто најпровереније што физика данас има и да је у том смислу врх наука уопште, а онда погледати шта нам њени парадокси даље поручују. А међу првима је чувени „парадокс близанаца“.

Ајнштајнова специјална теорији релативности објављена је 1905. године. Постулирано је да су сва кретања релативна и да важе исти закони физике за сваког од посматрача инерцијалних система. Други постулат каже да је брзина светлости у вакууму константна, независна од брзине извора. Последице су универзално сопствено време (посматрача мировања) и успорен ток времена у релативном систему (посматрача кретања).

Замислимо сада два брата близанца – једног који остаје у првом систему (на земљи) и другог који се једнолико праволинијски удаљава и након неког путовања једнако тако враћа назад. Када су два брата поново заједно, парадокс каже да је свеједно који је од браће мировао, па је први више остарио од другог и уједно други је више остарио од првог. Али, када се они опет нађу на истом месту видеће се да нису могућа оба тврђења!

Сам Ајнштајн је својевремено дао разрешење ове ситуације указујући да се путник морао окретати, успоравати па убрзавати, нарушавајући инерцијално кретање. Зато што је један од браће напуштао једнолико кретање нема равноправности њихових стања и нема поменуте противречности. Нећемо сумњати у ово објашњење него ћемо га употребити још даље.

Док се други систем удаљава од првог релативно време му тече спорије све више заостајући у прошлости у односу на садашњост првог. Након смањивања брзине ради окретања и враћања назад, опет због споријег тока времена други систем је тада стално у будућности првог. Разлика између две садашњости је све мања до поравнања исходишта (два брата) да би у тренутку сусрета исчезла. Део сопственог времена путника релативни посматрач са земље не види. Укупно протекло сопствено време дуже је трајало од релативног, рећи ћемо, за део који је отишао у „паралелну реалност“.

Међутим, успорени релативни проток времена производи виртуелне енергије (вакуума) у реалне које сопствени посматрач не види. Успоравањем времена производ неодређености енергије и времена расте, неке виртуелне честице постају реалне, са њима и виртуелна дејства, па такође и виртуелне информације. Релативни посматрач сада опажа тачно толико нових виртуелних информација колики део сопствених се од њега сакрио у „паралелној реалности“.

Теорија релативности, Хајзенбергове релације неодређености и закон одржања информације сасвим су синхронизовани. Али овакво тумачење овде тек почиње.

Нестајање дела сопствене информације у „паралелну реалност“, за релативне посматраче, одвија се у три димензије. Наиме, у простор-времену Минковског, геометријској подлози Ајнштајнове теорије, релативна временска оса се нагиње у правцу кретања. Како постоје три димензије простора, постоје 3-дим нагињања временских оса, па временских димензија има колико и просторних.

Ова вишедимензионалност времена, иначе карактеристична за теорију информације, новост је за физику. Напомињем да различите димензије времена нису претпостављане чак нити у теорији струна, хипотетичкој грани физике која уједињује познате силе и третира простор на десет димензија, са стално једном те истом временском.

Принципијелно скривање информације сада смештено у ,,паралелним реалностима“ иначе виђамо и у чешћој реализацији вероватнијих догађаја (мање информативним), у лакшем кодирању него декодирању, бржем ширењу лажи од истина друштвеним медијима и мрежама. Са друге стране, из егзистенције ,,паралелних реалности“ следи егзистенција објективних случајности, а из ове теорија информације, тако да су и ове три (хипо)тезе такође у сагласју.

На крају, то је још само једна од многих потврда да „истина воли да се крије, али не воли да се сакрије“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име