РАСТКО ВУКОВИЋ: Два евра, три евра, пет евра

0
385
zakon velikih brojeva

Понекад комбиновањем губитничких можемо добити добитничке процесе. То је парадокс теорије игара који је открио шпански физичар Хуан Парондо 1996. године. Парондов парадокс ћу искористити за одговор на недавно постављено питање: Постоји ли нека дубља веза између теорије информације и теорије игара, односно њих и обичног живог света?

Дефинишимо две просте губитничке игре и помоћу њих формирајмо трећу добитничку, а затим приметимо да сличне сложене игре природа игра око нас стално. Затим то повежимо са принципима минимализма информације и дејства, уз напомену да нису све игре на победу.

Замислимо прву игру тако да наш играч у сваком потезу безусловно губи један евро. Просто тако. Ако он на почетку игре има сто евра, након сто потеза неће их имати. Јасно је да је то губитничка игра, а њена једноставност нам олакшава даљу причу. Нека се у другој игри броји колико новца играч има. Ако је број паран, додају му се три евра, а ако је непаран, одузме му се пет евра. Није тешко приметити да је и то игра сама за себе губитничка. Током два узастопна потеза играч губи два евра (заради три и изгуби пет), па почетних сто евра такође изгуби у сто потеза.

Договоримо се даље да наш играч наизменично игра другу па прву игру. У том комбиновању са почетних парних 100 евра он је у другој игри и зарађује три евра, па се подиже на непарних 103 евра, затим у првој игри губи један евро и пада на парних 102 евра. Он поново игра другу игру и увећава зараду за три евра на непарних 105 да би у првој изгубио један и стао на парних 104 евра. У свака два узастопна потеза он је богатији за два евра.

Надам се да вас не замара ово додавање три евра и одузимање једног током два потеза и да можете приметити да је наш играч на тај начин сваки пут богатији за два евра. Он је након таквог пара потеза увек на парном броју зараде, па стално добија. Чисто добитничка игра наизменичним заменама две чисто губитничке игре. То је апстрактан пример поменутог парадокса теорије игара, али олакшава разумевање обећаног одговора.

Прву игру препознајемо у стањима уређености, у стабилности, сигурности и ефикасности рецимо предузећа или друштва (гледано дугорочно). Боља организација, продорнија хијерархија може значити већу тренутну успешност предузећа у конкуренцији, али већа стабилност је углавном и већа статичност, а она временом узрок заостајања у односу на променљиву околину, у односу на неке „остале“ који се појављују и чији значај временом расте.

Другу игру дефинишимо као брзоплете иновације, претерано убрзане, а не рецимо у периодима од четири године које би предузеће могло коштати, али и које би било могуће експлоатисати. Та журба због вишка трошкова и мањка прихода довешће фирму у губитке. Насупрот журби друге игре и сталном успоравању прве игре, њихова комбинација, иновација са периодима експлоатације од две губитничке начинила би победничку трећу игру.

Насумично повлачење потеза произвољне игре, које обично не води добитку, дефинишимо као „нулто стање“ дате игре, а разлику мајсторства и насумичности упоредимо са физичком информацијом. Она постаје мера „дејства тактике“, нивоа мајсторства, јер је свака физичка информација неко физичко дејство (енергија у трајању). Дефиниција такве мере вреди и у играма на равнотежу, где сви добијају или сви губе, јер је насумичност универзално „нулто стање“.

Последица нове дефиниције тактике је, на пример, другачије гледање на агресију као на позитивну иницијативу – до оптимума својствених информацијама. Наиме, због објективности неизвесности каква-таква емисија информације је неизбежна, али због шкртарења емисијама информације оне имају своје оптимуме. У теорији вероватноће неизвесност је тема, а принцип шкртарења видимо у чешћем реализовању вероватнијих догађаја (који су мање информативни). У физици, где су микро-дејства стална појава и није их могуће искоренити, принцип шкртости видимо у потреби за силом да се деси макро-дејство што је неспонтана ствар.

Аналогно, иницијатива једног предузећа у конкуренцији другом сада значи претњу, акцију, која тражи реакцији без које се првом олакшава победа. Сада изостанак супротстављања повећава шансе за пораз, а то није било толико експлицитно у класичној теорији. Сличан пример је и окупатор који долази на нову територију и којем може бити у интересу да се понаша делимично пријатељски, а делимично агресивно преузимајући све више од домаћина. Тај пример још јасније наглашава значај оптималности.

Парондов парадокс огледа се на још један начин, опет у дуалностима које произилазе из принципа минимализма (информације и дејства). Сада знамо да природа не воли претеране емисије информације аналогно спонтаном кретању тела по трајекторијама са минималном потрошњом енергије и времена, а даље приметимо да из те штедљивости произилази и њена способност акумулације. Нагомилавање подстиче еволуцију живих бића, а сам живот разапет је између цурења и стицања информације, односно дејства. Можемо рећи да живи и неживи свет заробљавају такви токови, са стражарима поменутим принципима.

Према томе и живот нас обичних смртника је „игра информације“. Били ми тога свесни или не везе надметања и комуникације чине нас.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име