РАСТКО ВУКОВИЋ: Са њом не би, а без ње не може

0
186
rastko vuković redukcija talasnog paketa

Питања, сумње и тумачења „начелног минимализма емисије информације“ ређају се и даље. Штавише, као да нарастају са учвршћивањем теорије.

Мало ко данас сумња у закон одржања информације, а добро се држи и њена „стидљивост“, па и моје објашњење термодинамике, али неке генерализације ентропије као да чекају на боља времена.

Рецимо да су „империјализација“ и „феминизација“ друштва део ширег поменутог принципа, заједно са спекулацијама о расту способности апсорбовања различитих народа са првим, а опадању са другим. Појаснићу.

Реч ентропија (грч. обрт ка унутра) као појам увео је 1865. године немачки физичар и математичар Клаузијус сматрајући је мером енергије затвореног система топлотне машине која се више не може претворити у рад. За њега је то била само скраћеница у прорачунима, количник топлоте (енергије) и температуре. Нашао је да је у кружном процесу прираст ентропије сразмеран губитку топлоте, а обрнуто пропорционалан температури.

У Шеноновој дефиницији (1948) Клаузијусов разломак постао је мера изгубљене информације. Једноликих распореда куглица у кутијама има више него згуснутих, па се шире и молекуле ваздуха у соби. Ентропија је логаритам броја распореда, а вероватноћа је њихова реципрочна вредност. Логаритамска дефиниција ентропије је Болцманова из 1897. године, у почетку неприхваћена због непризнате идеје атома односно молекула гаса. Ентропија тако значи расутост и меру нереда.

Моја разматрања полазе од ових дефиниција. У наставку им прилажем закон одржања информације и њен минимализам, а то помало мења суштину. Познато је да теорије дају смисао чињеницама, што овде долази са околином топлотне машине која чува укупну информацију.

Осциловање молекула просторије преноси се на хладније вањске зидове. Топлота и температура излазе вани, осциловање слаби и остаје повећана ентропија. Како је ентропија количник топлоте и температуре то температура брже опада, па закључујемо да је осциловање молекула значајније температури него топлоти. Обе унутра спонтано опадају, а прелазак топлоте са тела више на суседно тело ниже температуре (приметимо: из мање у већу ентропију) називамо другим законом термодинамике. Први је закон одржања енергије.

Са топлотом одлази и информација и у реду је рећи да је повећање ентропије сразмерно губитку информације. То је и у складу са тумачењем информације дејством (производ енергије и времена). Опадањем температуре опада живахност молекула коју овде разумемо сразмерну способности емитовања информације. Наводни настали неред пропорционалан је мањку топлоте, а оно што остаје аморфно је стање једноликих распореда, најмногобројнијих комбинација, а зато највероватнијих и најмање информативних.

Принципи информације изнад су делова физике и закона термодинамике. Као део тог ширег концепта ентропија објашњава и закон инерције: тело не прелази спонтано из мировања у кретање, јер је релативна ентропија у кретању мања од сопствене!

Отуда гравитација смањује ентропију (многи се не слажу са овим тврђењем), па тело убрзава ка јачем пољу да би одржало ентропију. Посебно, пад чаше са стола и разбијање неповратан је процес, јер се заустављеној чаши ентропија повећа (молекуле се распу). Информација чаше делом иде подлози, а веома малим и у сам простор. Размењују се дејства.

Обрнуто, ако чашу у мировању удари покретан предмет и разбије је, предмет и чаша интерагују. Нема судара без промене количине кретања, импулса. Тело успорава, а парчићи чаше добијају на брзини односећи информацију, ентропија оба тела расте.

Информација није само пуки састојак супстанце, него и живота. Тежња ка неделовању, инерцији, облик је принципијелне стидљивости информације, окренутости ка себи, слабе и упорне универзалне силе. Живо биће са вишком је информације (и дејства) настале шкртарењем које се затим разблажује због истог начела. Губитак информације губитак је избора и деловања.

За квантна стања смањење опција појединог долази са спрегнутошћу (fidelity), за појединца у друштву са гушћим регулативама, али у сваком случају смањење информације значи већу узрочност и зависност, а опадање ризика и агресивности. Психолошки или економски то доживљавамо као повећање сигурности или ефикасности.

Уопште, процесе са спонтаним растом генералисане ентропије, својствене сваком облику живе материје (као и неживе), називам „феминизацијама“, а њима супротне и незнатно ређе тежње „империјализацијама“.

Империја је по класичној политичкој дефиницији јединица која окупља више народа под један ауторитет, као и царство, а апстрактно то би био информатички систем са вишком упуштања у вањске неизвесности, ризике, иницијативе, агресивности. Империјално и феминизовано друштво стижу са два противна смера „количина опција“, ка вани и унутра, као две формалне, свеприсутне и дуалне, али помало асиметричне појаве.

Тако је империја агресивна према вањском свету, у њеном присуству „спонтано“ се деле вањски учесници. Феминизирано друштво напротив уређује себе и фаворизује унутрашње тешкоће; уређивање тежи једноличности, назор изједначавању свачега, а када то није могуће – разврставању и поделама. Два процеса, империјализације и феминизације, попут буре на мору и смиривања један другог надвладавају, али никада не одустају.

Са наше стране гледајући, природа у сукобу својих супротности као да не зна куда би, она са неизвесношћу не би, а без ње не може. Неодређеност је њена суштина, али она бира изгледније исходе. Без непредвидљивости нема потребе за комуникацијом, од почетка би имали све, али различитости су толико велике да их је и самој природи превише.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име