RASTKO VUKOVIĆ: Sa njom ne bi, a bez nje ne može

rastko vuković redukcija talasnog paketa

Pitanja, sumnje i tumačenja „načelnog minimalizma emisije informacije“ ređaju se i dalje. Štaviše, kao da narastaju sa učvršćivanjem teorije.

Malo ko danas sumnja u zakon održanja informacije, a dobro se drži i njena „stidljivost“, pa i moje objašnjenje termodinamike, ali neke generalizacije entropije kao da čekaju na bolja vremena.

Recimo da su „imperijalizacija“ i „feminizacija“ društva deo šireg pomenutog principa, zajedno sa spekulacijama o rastu sposobnosti apsorbovanja različitih naroda sa prvim, a opadanju sa drugim. Pojasniću.

Reč entropija (grč. obrt ka unutra) kao pojam uveo je 1865. godine nemački fizičar i matematičar Klauzijus smatrajući je merom energije zatvorenog sistema toplotne mašine koja se više ne može pretvoriti u rad. Za njega je to bila samo skraćenica u proračunima, količnik toplote (energije) i temperature. Našao je da je u kružnom procesu prirast entropije srazmeran gubitku toplote, a obrnuto proporcionalan temperaturi.

U Šenonovoj definiciji (1948) Klauzijusov razlomak postao je mera izgubljene informacije. Jednolikih rasporeda kuglica u kutijama ima više nego zgusnutih, pa se šire i molekule vazduha u sobi. Entropija je logaritam broja rasporeda, a verovatnoća je njihova recipročna vrednost. Logaritamska definicija entropije je Bolcmanova iz 1897. godine, u početku neprihvaćena zbog nepriznate ideje atoma odnosno molekula gasa. Entropija tako znači rasutost i meru nereda.

Moja razmatranja polaze od ovih definicija. U nastavku im prilažem zakon održanja informacije i njen minimalizam, a to pomalo menja suštinu. Poznato je da teorije daju smisao činjenicama, što ovde dolazi sa okolinom toplotne mašine koja čuva ukupnu informaciju.

Oscilovanje molekula prostorije prenosi se na hladnije vanjske zidove. Toplota i temperatura izlaze vani, oscilovanje slabi i ostaje povećana entropija. Kako je entropija količnik toplote i temperature to temperatura brže opada, pa zaključujemo da je oscilovanje molekula značajnije temperaturi nego toploti. Obe unutra spontano opadaju, a prelazak toplote sa tela više na susedno telo niže temperature (primetimo: iz manje u veću entropiju) nazivamo drugim zakonom termodinamike. Prvi je zakon održanja energije.

Sa toplotom odlazi i informacija i u redu je reći da je povećanje entropije srazmerno gubitku informacije. To je i u skladu sa tumačenjem informacije dejstvom (proizvod energije i vremena). Opadanjem temperature opada živahnost molekula koju ovde razumemo srazmernu sposobnosti emitovanja informacije. Navodni nastali nered proporcionalan je manjku toplote, a ono što ostaje amorfno je stanje jednolikih rasporeda, najmnogobrojnijih kombinacija, a zato najverovatnijih i najmanje informativnih.

Principi informacije iznad su delova fizike i zakona termodinamike. Kao deo tog šireg koncepta entropija objašnjava i zakon inercije: telo ne prelazi spontano iz mirovanja u kretanje, jer je relativna entropija u kretanju manja od sopstvene!

Otuda gravitacija smanjuje entropiju (mnogi se ne slažu sa ovim tvrđenjem), pa telo ubrzava ka jačem polju da bi održalo entropiju. Posebno, pad čaše sa stola i razbijanje nepovratan je proces, jer se zaustavljenoj čaši entropija poveća (molekule se raspu). Informacija čaše delom ide podlozi, a veoma malim i u sam prostor. Razmenjuju se dejstva.

Obrnuto, ako čašu u mirovanju udari pokretan predmet i razbije je, predmet i čaša interaguju. Nema sudara bez promene količine kretanja, impulsa. Telo usporava, a parčići čaše dobijaju na brzini odnoseći informaciju, entropija oba tela raste.

Informacija nije samo puki sastojak supstance, nego i života. Težnja ka nedelovanju, inerciji, oblik je principijelne stidljivosti informacije, okrenutosti ka sebi, slabe i uporne univerzalne sile. Živo biće sa viškom je informacije (i dejstva) nastale škrtarenjem koje se zatim razblažuje zbog istog načela. Gubitak informacije gubitak je izbora i delovanja.

Za kvantna stanja smanjenje opcija pojedinog dolazi sa spregnutošću (fidelity), za pojedinca u društvu sa gušćim regulativama, ali u svakom slučaju smanjenje informacije znači veću uzročnost i zavisnost, a opadanje rizika i agresivnosti. Psihološki ili ekonomski to doživljavamo kao povećanje sigurnosti ili efikasnosti.

Uopšte, procese sa spontanim rastom generalisane entropije, svojstvene svakom obliku žive materije (kao i nežive), nazivam „feminizacijama“, a njima suprotne i neznatno ređe težnje „imperijalizacijama“.

Imperija je po klasičnoj političkoj definiciji jedinica koja okuplja više naroda pod jedan autoritet, kao i carstvo, a apstraktno to bi bio informatički sistem sa viškom upuštanja u vanjske neizvesnosti, rizike, inicijative, agresivnosti. Imperijalno i feminizovano društvo stižu sa dva protivna smera „količina opcija“, ka vani i unutra, kao dve formalne, sveprisutne i dualne, ali pomalo asimetrične pojave.

Tako je imperija agresivna prema vanjskom svetu, u njenom prisustvu „spontano“ se dele vanjski učesnici. Feminizirano društvo naprotiv uređuje sebe i favorizuje unutrašnje teškoće; uređivanje teži jednoličnosti, nazor izjednačavanju svačega, a kada to nije moguće – razvrstavanju i podelama. Dva procesa, imperijalizacije i feminizacije, poput bure na moru i smirivanja jedan drugog nadvladavaju, ali nikada ne odustaju.

Sa naše strane gledajući, priroda u sukobu svojih suprotnosti kao da ne zna kuda bi, ona sa neizvesnošću ne bi, a bez nje ne može. Neodređenost je njena suština, ali ona bira izglednije ishode. Bez nepredvidljivosti nema potrebe za komunikacijom, od početka bi imali sve, ali različitosti su toliko velike da ih je i samoj prirodi previše.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime