RASTKO VUKOVIĆ: Spasen je Zakon održanja sadašnjosti

Prostor, vreme i materija sastoje se samo od informacija, a i njihov „univerzum informacija“ je posebna informacija. Ovo je priča o promenama koje očekujemo u jednoj takvoj strukturi neizvesnosti koja je i sama neka neizvesnost.

Prema zakonu održanja ukupna informacija vasione je konstanta, označimo je U (eng. universe). Menjaju se informacije prostora (eng. space) i materije (eng. matter) tako da je S + M = U. Držim se delova „teorije informacije“ koji se mogu prepričavati i nadam se da tu spada i opis ove jednostavne formule. Usput ponavljam i neke inače poznate detalje.

Dve su vrste elementarnih čestica fizike, bozoni i fermioni. Unutrašnji impuls, tzv. spin, prvih je celobrojan, a drugih polovičan. Baždarni bozoni (gravitoni, fotoni, W i Z bozoni, gluoni), nosioci polja gravitacione, elektromagnetne, slabe i jake nuklearne sile, u prvoj su grupi, a u drugoj su, na primer, čestice na koje te sile deluju, poput fotona, protona, leptona ili kvarkova. Bozoni su tolerantni i može ih biti više istih na istom mesu, a fermioni nisu i za njih važi Paulijev princip isključenja.

Sve je to znano fizici kao i spontani rast entropije, a ono dalje bilo bi da se informacija vasione stalno smanjuje (sa porastom entropije). To, poslednje navedeno, ovde menjamo u smanjivanje informacije materije (supstance) na uštrb povećanja informacije prostora. Ono je neizbežno, kao informatički efekat, zato što prostor pamti, a onda i zbog zakona održanja informacije. Bozoni i fermioni su tipične prostorne i suptstancijalne čestice.

Materija se topi u prostor i prostor zbog toga raste. Vidljivi deo svemira je jedna kugla poluprečnika, recimo R (eng. radius), sa nama u centru. Granica kugle je sfera koja se od nas udaljava brzinom svetlosti. Ona je „horizont događaja“ vidljivog svemira iza kojeg dalje ne vidimo. Bilo šta što vidimo staro je koliko je svetlosnih godina udaljeno.

Brzina svetlosti u vakuumu je približno c = 300 000 km/s, svetlosna godina je put koju svetlost pređe za godinu dana, a širenje svemira počelo je ,,velikim praskom“ (eng. big bang) pre oko T = 13,8 milijardi godina (eng. time). To širenje je u početku (prema teoriji tzv. inflacije) bilo brže od svetlosti. Iz ovakvih prostih pretpostavki izračunavamo da bi dosadašnji ,,stvarni“ poluprečnik kosmosa mogao biti oko 46,5 milijardi svetlosnih godina.

Tim podacima i ne morate verovati. Svejedno, za poluprečnik vidljivog svemira, brzinu svetlosti i trajanje, u današnjim (tzv. sopstvenim) jedinicama, važi jednakost R = cT. Naime, poznata je pretpostavka da je vasiona približno homogena (ujednačena niz linije) i izotropna (ujednačena po uglovima), te da je ravna (euklidska) i to nam olakšava proračune.

Supstance je sve manje i informacija prostora raste sporije. Njen prirast obrnuto je srazmeran vremenu; iz toga sledi diferencijalna jednakost (dS:dR i 1:T), a iz nje S = k*log R, gde je k neka konstanta (množi logaritam poluprečnika). Ove ,,pretpostavke“ fizici nisu poznate!

Sa rastućom entropijom supstance opada njena informacija i taloži se u memoriju prostora. Teoriji informacije kakvu zastupam sve je neka informacija, svaka informacija je neko dejstvo, pa onda i prošlost deluje na sadašnjost. Tako je „spašen“ i zakon održanja sadašnjosti, jer prošlosti je sve više što je supstance manje, ali je njeno delovanje na „sada“ tačno toliko da zakon održanja informacije važi.

Iz pomenute logaritamske jednačine proizilazi da je i kako je ,,snaga“ etropije diktirana, pored ostalog i brzinom svetlosti. Supstanca se pretapa u prostor ali ne brže od rasta poluprečnika vasione, a taj je određen brzinom svetlosti. Drugo je pitanje da li je brzina svetlosti u vakuumu uvek ista, ali to ovde i nije tema a odgovor ne bi uticao na skicu rezultata koje objašnjavam.

Prema teoriji informacije brzinu toka vremena definišu realizacije slučajnih događaja. Kako je sa starošću vasione sve manje supstance, a ona se radije realizuje od prostora, to vreme vasione teče sve sporije. Mi ne primećujemo usporavanje sopstvenog vremena, ali njime bismo mogli objašnjavati sve brže udaljavanje od nas sve daljih galaksija.

Zamislimo li da nekim vremeplovom putujemo nazad ka nastanku vasione, ka velikom prasku. To putovanje trajalo bi beskonačno. Toliko bi nam trebalo i kada bismo išli ka granici svemira, horizontu događaja, koji od nas beži za nas nedostižnom brzinom svetlosti. U tom smislu nema početka svemira i nema njegovog ruba. Međutim, mereno sopstvenim merilima (sadašnjosti) te dve beskonansti su konačne.

Sličan, obrnut je paradoks posmatrača izvan gravitacionog polja koji bi gledao propadanje nekog tela u crnu rupu. Ono nikada ne stiže do horizonta događaja te ekstremne gravitacije, jer mu relativno vreme teče sve sporije. Sopstvenom posmatraču datog tela, naprotiv, sav proces prošao bi brže.

Stvaran ili zamišljeni ovaj model predstavlja još jednu vrstu kapije između konačnog i beskonačnog sa (objektivnim) posmatračima koji bi istu pojavu videli krajnje različito. Ali ovde on je dokaz da bi „univerzum informacija“ koji bi i sam bio informacija logički korektan.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite komentar
Unesite ime