САША ШМУЉА: Чернобиљска истина

0
135
ćutanje

Хљеба и Игара пријестоља. Тако би се могла назвати једна епоха којом су доминирали ескапистички телевизијски и књижевни садржаји, епска фантастика, суперхероји за све узрасте, вампири и зомбији за сваку прилику. Тако би се, у исто вријеме, могла именовати и једна глобална појава колективног губитка фокуса и отуђења од стварног живота и стварног свијета.

Када се 1986. године догодила чернобиљска катастрофа, свијет је још увијек имао какав-такав фокус. Ми у Југославији били смо забринути због посљедица радиоактивности, не знајући да живимо увод у наше домаће цијепање атома и не слутећи да ће се свијет који смо познавали и животи које смо водили до тада врло брзо распукнути као чернобиљски реактор. Тридесет три године касније гледамо петодијелну минисерију Чернобиљ, која је уз доста симболике премијерно емитована на самом заласку Игре пријестоља.

Чернобиљ за сада у свијету има фантастичан рејтинг, а позитивну реакцију гледалаца изазива, прије свега осталог рекао бих, дугоочекивани повратак реалности и у реалност. Негативну реакцију понегдје изазивају одређена одступања од историјске истине, али то је уобичајена појава када су у питању фикционална остварења која почивају на документарном или експерименталном принципу. Фикција је првенствено фикција и тек условно може да се назове документом и истином.

Серија приказује противријечја и слабости на самом крају совјетске ере: пропаганду, државне догме и државне тајне, бирократски апарат и апаратчике, параноју, симулацију моћи, еспионажу, цензуру, некомпетенцију, неодговорност итд. Исто тако, приказана је и она љепша страна приче, а она долази из самог народа: здрав дух, неупрљан нуклеарним отпадом нити било чиме претходно наведеним, спремност на жртвовање, везаност за земљу, солидарност, самилост, одговорност, морал, љубав до смрти. Све су то безусловно херојске врлине које су данас веома ријетке и у телевизијском и у стварном свијету.

У стварном свијету постоје и науке које нису нуклеарна физика, али као и она у овој серији, могу бити трагично подређене и контаминиране политичко-идеолошким догмама. На исти начин постоје катастрофе које нису нуклеарне, али које имају разорне посљедице по цијела друштва. Од 1986. године наовамо, умјесто најављеног и очекиваног сасвим супротног сценарија, свијет је видио огроман број таквих друштвених катастрофа, ратова, разарања, трајних контаминација које су људе и заједнице дугорочно отуђиле у расном, религијском, националном и културном погледу.

Ниједна од тих катастрофа, од распада Југославије до разарања Сирије, још увијек није дочекала своју ХБО истину, а вјероватно и неће. Планетарна жеђ публике за садржајима који естетски и фикционално претендују на висок степен фактографске кредибилности, у том смислу, сасвим је извјесно, остаће за сада углавном неутажена. Јер ће истина, као друштвени, друштвенонаучни и хуманистички идеал, до даљњег остати у потчињеном положају, у домену монолошких наратива и производње имагинарних зомбија, у чему све људске заједнице као и све телевизијке куће личе једна на другу.

Живимо у свијету лажи чијим се таложењем истина може у потпуности засјенити, поручују аутори и продуценти серије Чернобиљ. Тамо гдје идеолошка лаж посједује апсолутну моћ, катастрофа је неумитна посљедица. То су поенте на којима почива ова серија, али то су истовремено и тврдње које није неопходно нешто посебно доказивати. Право је питање: гдје се данас налази највећи реактор идеолошких лажи, прикривања, тортуре и тоталитаризма?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име