САША ШМУЉА: Могу ли подређени да се радују?

0
177
ćutanje

Наслов, дакако, алудира на познати текст индијске теоретичарке Гајатри Чакраворти Спивак који носи наслов Can the Subaltern Speak.

Текст је остварио огроман утицај у домену постколонијалних студија и критике оних облика понашања и потчињавања широм свијета који на друштвену и културну маргину гурају све оно што одудара или се опире центрима колонијалне моћи.

Током овонедјељног тениског финала између Новака Ђоковића и Роџера Федерера на тај текст ме подсјетио дио вимблдонске публике који такође води поријекло са оних простора који су представљали маргину британске колонијалне и империјалне моћи, али који је ипак тога дана махом заборављао на начела навијачке несврстаности и коректности.

На тај текст ме подсјетио и дио српске публике који је у коментарима на интернету озбиљно замјерио изливе задовољства Ђоковићевим навијачима и критиковао њихово френетично славље након побједе коју је Ноле извојевао над вјечитим ривалом и човјеком према коме је, видјело се то у сваком потезу током меча, гајио респект као и прије десет и кусур година. Реакција Ђоковићевих фанова у тим коментарима је означена разним психолошким и медицинским етикетама чије именовање је у овом тренутку сасвим небитно.

На тај текст ме подсјетио и тип навијања који на вимблдонским тениским финалима посљедњих година (посебно када игра Ђоковић) подразумијева нарочиту врсту хомогенизације лондонске тениске публике чији је аристократизам више од 13 деценија био заштитни знак племенитости једне нације и једног спорта. Међутим, та пристрасна навијачка хомогенизација и у недјељу и ранијих година била је далеко од аристократске. Она је била више него плебејска. Она је била црни флор на бијелој вимблдонској спортској опреми.

Заиста, чиме је то Новак Ђоковић заслужио да се тако оргазмично навија за његове противнике на свим меридијанима који на овај или онај начин носе предзнак „западни”, а нарочито ту негдје око оног нултог, гриничког? Чиме је, као оличење доброг, васпитаног момка и великог спортисте, заслужио да чак и за много боље потезе и поене добија много скромније аплаузе и признања?

И чиме је заслужио да у својој рођеној земљи буде толико оспораван, чак и онда када на удару критике није он сам него његова публика, његови навијачи и обожаваоци, сви они људи који воле њега исто колико неправду мрзе и који у његовом успјеху виде праведан спортски исход, а не компензацију за сопствене неуспјехе?

Одговор на сва ова питања сигурно није једноставан. Морало би се дубоко заћи у ирационално. У симболе, комплексе и менталитете људских заједница, прије свега западних и западноцентричних. У њихове оријентализме и балканизме. У стереотипе и аутостереотипе. У колонијализме и аутоколонијализме. За све то овдје немамо времена, простора нити пријеке потребе. Срећом, има и оних питања на која од недјеље навече нико више не мора одговарати:

Може ли маргина да узврати ударац (да не кажемо ритернира) империји? Најбољим тенисом, најбољим васпитањем и достојанством. И могу ли подређени да се радују побједама својих шампиона?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име