ЗОРАН КОЈЧИЋ: Наша славна прошлост

0
146

Наша славна прошлост никада заправо није наша. То је прошлост неких других људи која, барем на Балкану, и није нешто посебно славна.

Ми се волимо бусати у прса да смо храбри народи, славни, небески, божански народи, како год. Сами за себе, сигурно да – несвјесни самих себе из перспективе другога.

Што ми значимо милијардама Кинеза или Индијаца, милијунима Енглеза или Нигеријаца, то само наши умишљени мини мозгови знају, јер велика већина људи на овоме свијету никада није ни чула за нас!

Наша славна прошлост, чак ако некад и јест имала одлике неке славе, припада људима који су одавно мртви и данашња се генерација нема право тиме дичити и поносити. Данашња генерација нема властитих постигнућа, само педесет година живота на кредит, недовршене или срушене куће, покрадене државне благајне и изборе, на ТВ програмима јавне куће и фарме те абнормалне јавне дугове.

Наша славна прошлост је изговор који ми смрди на нерад. Извлачење на дуг који нисмо способни платити. Обичан мит неког лажног фолклора у чијим смо подрумима пронашли склониште док нас друг Марко Дрен увјерава да вани дивља рат. Док ми, уплашени и повучени, одрађујемо све што је потребно за борбу лајковима против непријатеља, а непријатеља не само да више нема, него непријатељи постајемо сами себи.

Та наша толико славна прошлост вуче нас од јучер до јучер, неспособне да погледамо у сутра, да од онога што имамо сада направимо нешто вриједно славе. Није да морамо градити од темеља! Имамо најљепше ријеке и заласке сунца, недирнуте планине и мистериозна села, угостит ћемо странца као рођеног брата, помоћи једни другима кад је фрка, бити најбољи у најгорим увјетима – још само да у томе свему научимо цијенити себе и бити свјесни свега што можемо, да оставимо цинизам и накупљену негативност, да престанемо набацивати кривњу и терет на леђа ближњима, лако бисмо постали највећи најмањи народи на свијету.

Но, добро, да не звучим као life coach с инстаграма, морам се и ја измакнути из флоскула и промашених сањарија. Утопијске идеје овдје више не пролазе иако неки од нас чезну за славним прошлостима. Та чежња и враћање у оно што је некада било, у неке друге људе и нека митска времена, неће још дуго трајати и срушит ће је засићеност самог народа, као и сваку епоху људске повијести. Можда нашим славним мозговима и не требају тренери живота, све нас је живот на Балкану већ доста истренирао, вјерујем да ћемо ускоро бити прилично у форми за неке нове наступе и такмичења.

Сада нам наша славна прошлост може бити учитељица, а ми – ако будемо довољно паметни – можда и извучемо неки пролаз у том испиту преласка на нови начин мишљења. Мишљења које гради и ствара, које извлачи поуке и проналази новитете, које је способно запети и помоћи, које не треба црпити живот из умирућега, него које нуди снагу свог умијећа кад је другима најпотребнија. Само док је мишљења, сигуран сам, има неке шансе и за нас.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите коментар
Унесите име